Пише: Огњен Војводић
Сви словенски народи користе словенску ријеч сусјед, са сличним варијантама и истим значењем, само су Срби „избацили“ из српског језика своју српску словенску ријеч и дали је такозваном хрватском језику, а усвојили турску ријеч „комшија“, и још једни другима турски тепају „комшо“. Сусјед је једна од многих српских ријечи замијењених у савременом српском језику турским или арапским ријечима. Проблем страних ријечи у српском језику није у употреби страних ријечи у недостатку својих (за одређене појмове, технолошке новине и популарне стране медијске, музичке или модне трендове), него што стране ријечи Срби усвајају умјесто својих ријечи свог матерњег језика, то јест што избацују српске и умјесто српских употребљавају стране ријечи као своје и незамјенљиве.
Асимилацију српског језика англицизмима још увијек региструјемо и енглеске ријечи чујемо као стране, али асимилацију нашег језика, сасвим спроведену, под утицајем азијских језика не региструјемо и ријечи ових језика не чујемо као стране јер су „срасле“ са српским језиком и доживљавамо их као своје – то су турске и арапске ријечи у српском језику. Сврха језичке асимилације јесте припајање језика колонизованог народа језику колонизатора, као што је постигнуто у турско-арапској асимилацији српског језика. Културна колонизација српског језика под османском окупацијом је спроведена до мјере да је данас Срби прихватају као своју језичку традицију, а која није резултат колонијалне језичке политике меке моћи муслиманске мисије него исламског империјализма и наметања језика окупатора народу којем су робовласничким системом отоманске окупације била ускраћена основна људска права.
Кулминацију културне колонизације српског језика је изражена српским становиштем да су турцизами и арапизами у српском језику наслеђе међународних културних утицаја и односа, а не последица вјековима наметнутог језика османског окупатора. Заправо, англицизми у нашем језику су учинак утицаја културних односа, иако утицаја „меке моћи“ највеће медијске силе, али не под окупационом принудом робовласничког система, него прихватањем енглеског језика као свјетског лингва франка, својом вољом путем политике културне аутоколонизације нашег народа.
Скоро пет вјекова турски је био званични језик на Балкану под отоманском окупацијом, што има највећи учинак у асимилацији српског језика. Међутим, упоредо са османском окупацијом, учинак у увођењу турцизама у српски језик има скоро два вијека аустрославистичке асимилизације српског језика којом је у српски језик увођен прости говор и промовисани турцизми и романизми као дио српског „народног говора“. „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима“ из 1818. године, штампан у јерменском унијатском манастиру, познат у Срба као речник националног препорода, који је потписао Вук Караџић као српски сарадник аустрославистичке канцеларије, представљао је програмску основу њемачке (аустрославистичке) колонизације српског језика – упрошћавања и редуковања српског речника, раскида са континуитетом српског књижевног језика, увођења турцизама и туђица иних страних језика, а брисања српских ријечи из српског језика у процесу одвајања српског од словенске основе и словенских језика. Тачнији назив за „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима“ иако објављен у програму њемачке колонизације српског језика, био би: Српско-турски речник раје српске под османском окупацијом.
Интереси колонијалне културне политике римокатолицизма и исламизма према српском језику су били компатибилни: асимилација српског народног језика, потискивање и разградња српског књижевног и црквеног словенског језика. Српски народ под отоманском окупацијом је припајан породици туркофоних језика, а српски народ под аустроугарском окупацијом – словенским народима латинске писмености и религије. Српски народ је био подијељен њемачком римокатоличком и османском окупацијом, а једину вјерску и језичку аутономију (ограничену) је имао у Српској православној цркви и установама културе у аустријској царевини. Зато је један од разлога за назив српског књижевног језика са префиксом или суфиксом „словенски“ као одредницoм словенске етничке и језичке припадности (српскословенски или славеносерпски), био очување словенске основе језика на простору под сталном германском и туркофоном асимилацијом. Многим ученим Србима није познато да је процес турско-арапске колонизације српског језика довршаван аустрославистичком „реформом“ српског језика и писма, која је приказана у фолклорној форми српске националне језичке политике.
Почетком ослобођења српског народа од османске окупације, српске установе културе су почеле да раде на ослобађању и обнови српског језика од утицаја окупаторске отоманске и аустрославистичке (њемачке) колонизације српског језика. Тако је у Књажевини Србији Друштво српске словесности, према предлогу министра просвете, Јована Стерије Поповића (1806 – 1856.), израдило предлог културног пројекта «Речи називословне израђене Друштвом српске словесности», као програм култивисања српског језика и формирања научне терминологије. Међутим, израда речника је стопирана интервенцијом тадашње Европске уније – Аустроугарске, као пројекат супротстављен колонијалној културној политици Аустријске царевине. Тадашњи комесар ЕУ задужен за културне европске интеграције српског народа, Вук Караџић, лично је дошао из Аустрије на састанак Друштва србске словесности да стопира договор о изради српског терминолошког речника.
У програму аустрославистике, у Аустроугарској је 1867. године основана Југословенска академија знаности и умјетности која је креирала и спроводила програме колонизације српског језика, као што је фрагментирање и разграђивање српског језика, од којих је био примаран програм двоименовања српског језика у „српски или хрватски језик“. У програму преименовања српског језика двоименовањем у „хрватски или српски језик“, „хрватски језик“ је кодификован као језик римокатоличког словенског народа, словенског речника и говора грађанског сталежа, са речником латинске схоластике и као словенски језик латинске писмености, док је за православни српски народ под османском окупацијом кодификован као књижевни језик прости говор, са турцизмима и туђицама иних иностраних језика, са терминолошким речником латинске схоластике, али без речника словенске научне терминологије.
У аустроугарској анексији Босне и Херцеговине, у аустрославистичкој колонизацији српског језика у сарадњи са османском колонијалном културном политиком, говор исламизованог српског становништва је назван „босанским језиком“ ради и језичког издвајања муслиманске заједнице из јединства са српским православним народом. После распада СР Југославије политичко руководство муслиманске заједнице републике Босне и Херцеговине, коју чини исламизовано српско становништво, назвало је свој српски језик “босански“. Преименовање српског језика у „босански“ од стране муслиманског руководства Републике БиХ представља наставак њемачке политике разградње цјеловитости српског језика, у културном континуитету караџићевске кодификације простог и колоквијалног говора – у случају „бошњачког језика“ додатно третираног туркофоном фонетиком и турцизмима у сврху издвајања из породице словенских и припајања туркофоним језицима.
ЈЕЗИЧКИ ЈАЊИЧАРИ
Српском народу под отоманском окупацијом којем није наметнут ислам наметнута је турска језичка култура и турска „терминологија“ као вид исламизације менталитета, међуљудских односа и опште културе. Поред наметања турског административног речника и назива географских области, мјеста и градова, наеш народ је језички асимилован наметањем турског речника за предмете и појмове из свакодневног живота – од назива јела и покућства до фразеологије ословљавања у разговорном језику.
Потсјетимо се неких ријеч турског и арапског језика које се користе у српском језику: Сарајево (турски saray и персијски seray) – владарска кућа, двор, у области Османске царевине; пашалук (турски paşalik) – највећа управно-територијална јединица у Османском царству, којом руководи паша; Санџак (осм. тур. سنجاق; тур. sancak – „застава”) назив за подобласт или дио вилајета, тј. једне од провинција Османског царства. Сам израз санџак је турска реч и значи „застава” или „барјак”; (فَاصُولِيَا [fasúliya]) – пасуљ – словенски и српски грах; авлија – двориште; ат – коњ; бураз – брат; ћуприја – мост: чобанин – пастир; кајмак – скоруп; пенџер – прозор; зејтин – уље; јок – не, нећу, севап – помоћ; мерак – жеља; вала – заиста, одиста; аман – преклињање: побогу, за бога, опрост, помоћ, милост; машала (арап. مَا شَاءَ ٱللَّٰهُ [Mā šāʾ Allāh]), у оригиналу значи „Божија воља”, је ријеч која се изговара када се догоди или види нешто лијепо и има сврху бајања против урока – као у српском „Здрав био“, „са срећом“.
У народима који су вјековима били под османлијском окупацијом колонизација језика je постигнута и културном самоколонизацијом, и такве народе можемо назвати језичким јањичарима. Поред многи турских и арапских ријечи које користимо, о томе свједоче и називи мјеста и области у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, којима су задржани турски административни војни и вјерски називи османских окупационих области – санџакат, сарај, чаршија, махала (мала) итд. Посебно свједочанство исламизације српског језика и менталитета представља додавање турског префикса кара (црни) имену Вожда Ђорђа Петровића, чија личност и дјело представљају култ устанка и ослобођења српског народа од османске окупације, то јест преимену породице наследника Ђорђа Петровића. Потом су потомци Ђорђа Петровића своје презиме Петровић замијенили презименом изведеним од турског називања Ђорђа Петровића – Карађорђе, и назвали се – Карађорђевићи.
Представу о свијету у којем се рађамо добили смо преко матерњег језика, као одређене осмишљене слике свијета, као особеног тумачења стварности и формираних појмова о свијету који упознајемо. Сваки Језик је особено тумачење стварности, особени начин размишљања и поимања стварности. Зато уметање страних ријечи на мјесто ријечи свог матерњег језика представља нарушавање система и цјеловитости свог језика као особене слике свијета. Коришћењем страних умјесто својих ријечи за исте појмове и предмете нарушавамо јединствен језички појмовник и семантички систем свог језика. Језик функционише у узајамним односима језичких знакова као акустичких облика, као назива одређених предмета, појава и појмова, што чини јединственост једног језика. Узајамност односа ријечи и појмовне представе у свијeсти човјека чини јединствен језички утисак. Језик у којем су нарушени такви односи своди се на сурогат и средство другог језика кохерентног језичког система. Зато словенски народи који су усвојили страни речник битних одредница и појмова, иако говоре „словенским“ говором, прешли су на појмовник, естетику и симболику, културу и систем симбола другог језика.
У свим временима и цивилизацијама моћно средство политичке индоктринације и контроле друштва била је језичка политика, о чему је писао и Џорџ Орвел у свом популарном антиутопијском роману – о нормирању „новоговора“ као средства наметања једном друштву нових политичких и моралних начела. Једино јаче средство контроле и промјене друштвене и личне свијести јесте вјерска асимилација – промјена вјере, коју је над нашим народом под влашћу католичких краљевина спроводила римокатоличка мисија, а на Истоку отоманска окупациона власт исламизацијом. Међутим, после вјекова ропства, и код дијела нашег народа који није „превјерио“ формиран је колонијални карактер, како га је назвао етнолог Јован Цвијић – менталитет «рајинских особина» који има свој рајински речник. Наиме, вјерска асимилација не мора бити извршена формалним преласком у другу вјеру, него и преласкому другу језичку културу, у други језички менталитет, прихватањем страног речника за битне појаве и појмове, за међуљудско ословљавање, као израза другачијег начина размишљања и поимања свијета. Зато су данас многи наши сународници спремни да турске и арапске ријечи у српском језику панично и пожртвовано бране од ријечи свог српског језика, као своју светињу и вјеру – као и латинично писмо, наслеђе колонијалне католичке културне политике, од слова свог словенског ћириличког писма.
Блог Огњена Војводића
