Пре сто година, тачније, 2. фебруара 1924. године у Мостару престало је да куца срце великог српског песника и академика Српске краљевске академије Алексе Шантића.
Из руке је пало песничко перо које је у другој половини 19. и почетком 20. века кроз Шантићеву поезију забележило око 800 песама, седам позоришних представа и нешто мало прозе којима је песник оставио трага о социјалним, родољубивим, љубавним и културним дешавањима онога времена, понајвише у односу на угрожени живот српског народа у окупираној Босни и Херцеговни, а поготово у Мостару од стране Аустроугарске.
Смисао живљења у Херцеговини, како га Шантић схвата, јесте останак у кршевитом завичају, какав год да је он се поноси њиме, он истиче своје корене и вековну борбу својих предака за слободом.
У својим интимним песничким осећањима Шантић је стално у Мостару, у баштама јоргована, зумбула, комшијских капија и шедрвана.
Шантић је био Србин и српски патриота из кршне Херцеговине, али његова српска усмереност није ништа мењала у његовом односу према муслиманима, ни у његовом односу према другој браћи, јужним Словенима. Имао је велико срце и добру душу.
Заједно са Светозаром Ћоровићем, Јованом Дучићем и Атанасијем Шолом као и са другим истакнутим Мостарцима био је вођа културног и националног покрета херцеговчких Срба.
Један је од оснивача Српског пјевачког друштва „Гусле“ и један од покретача и уредника часописа за забаву, поуку и књижевност „Зора“ чиме је створен јак мостарско књижевни покрет.
Захваљујући Шантићу и његовим друговима Мостар је тада био духовна тврђава никада неосвојива, а увек неодољива. То је био град једне од најбољих српских генерација 19. века.
Због својих ставова и своје поезије везаном за прилике изазване анексијом Босне и Херцеговине у пролеће 1909. године са још неким мостарским истомишљеницима морао је на краћи период да се склони у Италију.
Његове патриотске песме инспирисане победама Војске Краљевине Србије у балканским ратовима 1912-1913. чиниле су читаве збирке.
За време Првог светског рата Аустроугари су Алексу Шантића једно време држали као свог таоца и интернирали из Мостара заједно са многим истакнутим Србима оптужујући га за великог националисту. Аустроугарски гувернер у Сарајеву незадовољан Шантићевом поезијом забранио је 1914. године његовуу збирку песама „Пјесме“ објављену 1911. године.
На његову висококвалитетну поезију и стасавање у њој највише утицаја имали су српски песници Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних Хајнрих Хајне.
Шантић је постао један од најпознатијих песника српске лирике.
Својевремено је Јован Дучић записао: „Као песник, Шантић ће најдуже остати по својим патриотским стиховима. Они остају везани нарочити за Мостар, као спомен на једно одиста херојско доба тог града. Јер је Шантић први после старих гуслара испевао о оној земљи стихове као уметник новог времена“.
Пишући неуморно и радећи на свим пољима културе Шантић је већ 1908. године почео да обољева од туберкулозе, тада неизлечиве болести.
Умро је у Мостару, у суботу 2. фебруара 1924. године у 6 часова и 25 минута, у кући Ћоровића, код сестре Персе, супруге свог покојног зета Светозара Ћоровића, код које је провео своје последње дане.
„Политика“ је писала тог фебруара 1924. године: „Чим се сазнало за песникову смрт, велика маса света опколила је његову кућу желећи да види мртвог песника и изрази саучешће родбини. Потом му је тело пренешено у Српски дом, а у недељу и понедељак цео Мостар, без разлике на године, веру и занимање одао је почаст свом песнику. Мостар је био сав у црнини. На кућама су висили црни барајци, а улични фењери обавијени црном крпом. У црно утонула варош пружала је уцвељену слику, бол мајке за изгубљеним сином и тугу свих суграђана. Све време док је посмртна поворка обилазила Мостар, аероплани су кружили изнад ње и испраћали песника. Све радње су биле затворене, а народ, био муслиман, католик или православни подједнако је оплакивао свог Шантића. Сви су говорници истакли Алексу Шантића као песника јединства и братства, али као да је то најдирљивије учинио мујезин , који је при пролазу спровода, са минарета Церничке џамије, топлим гласом отпевао молитву опроштаја.
Истина је да ничија сахрана ни до тада, а ни после, није тако окупула све његове суграђане, али и многе који су пешачили и по четрдесетак километара само да би видели свог песника и поклонили се његовој сени“.
Хроничари су забележили да је на дан песникове смрти у Мостару дувала јака бура, а да је на дан сахране освануо диван ведар и сунчан дан.
Због великог броја пријављених говорника највећи број је своје говоре одржао пре опела. После опела у цркви је говорио митрополит Петар Зимоњић. Владу је представљао жупан Красојевић који је положио венац и изјавио саучешће родбини у име Краља, др Крсмановић начелник просветног одељења за Сарајево заступао је министра просвете, а војску је представљао командант дивизије генерал Чађевић.
Поворка дуга више од километра кренула је у два сата из Српског дома уз смењивање звука два оркестра. Кретала се Новом улицом, па преко моста Краља Петра шеталиштем Војводе Мишића, па преко моста Војводе Степе, главном улицом до Буњића радње, одакле су чланови соколског друштва на рукама носили ковчег стрмим улицама до цркве, а одатле још стрмијом до гробља. Женског света било је мање због мостарског обичаја да оне не присуствују сахрани. Због тога у спроводу није учествовала ни Шантићева сестра. Припадници свих конфесија Босне и Херцеговине дошли су у Мостар да одају последњу пошту великом човеку и песнику.
Мрак је већ увелико пао када су стигли на православно гробље на Бјелушинама и када је после многих почасти тело Алексе Шантића спуштено у херцеговачку земљу уз романтичну светлост буктиња. Гроб је био прекривен са 60 венаца.
Цео свој живот посветио је српском роду, Мостару и Херцеговини.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
