• Последица комунистичког освајања власти у Југославији 1945. била је више од 40 година индоктринације и сузбијања како су они звали великосрпског национализма.

Комунисти су тежили освајању ничим ограничене власти, увођењу диктатуре  и уништавању класних непријатеља. И то су и радили. Забрањена су сва грађанска друштва.  У Југославији су комунистичком вољом створене нове нације и створене су за њих културне институције. Први корак била је у Војводини наредба да се сви Буњевци и Шокци имају сматрати Хрватима. Допустили су насељавање Албанаца на Косово и Метохију и чинили су све што је било у њиховој моћи да албанску мањину културно уздигну. Српске институције биле су ограничене на авнојевске границе Србије. Срби изван тих граница били су препуштени својим републикама. Касније и Срби на Космету и Метохији. У школама се учило само оно што је одговарало власти. Комунисти су кроз уџбенике у школама, новинама, филмовима, телевизију, стрипове ширили схватања која су за њих била пожељна.  На пример у уџбеницима је писало да је у Словенији основана Ослободилна фронта и да су у њу ушли Соколи. У осталим деловима Југославије у уџбеницима соколи  нису постојали и нису помињани.  У својој пропаганди комунисти су представљали да су се сви народи подједнако борили против окупатора. Чињенице које су говориле супротно игнорисане су и прећуткиване. О Јасеновцу се писало али ограничено, жртве нису пребројане али је извршена приближна процена укупних жртава.

Пошто није извршено пребројавање жртава данас се од ревизиониста упорно оспоравају те бројке. Током Титове Југославије о злочинима усташа и Јасеновцу писано је али у стручним публикацијама за које се шири слојеви нису превише занимали а ни читали их. Сем тога власт је настојала да што више заташка усташке злочине и што више смањи учешће дела хрватског и муслиманског становништва у њима. Зато се није истраживало и писало о нападима на соколе и њихове домове у Бановини Хрватској пре рата,  јер то није могло да уради неколико камиона усташа који су стигли из Италије заједно са Павелићем 1941.  О логорима у НДХ снимљен је за време Титове Југославије само филм „Девети круг” о страдању Јевреја. Зато су снимани  партизански вестерни као што је био „Валтер брани Сарајево” у коме није приказан ни један усташа. Валтеров противник био је Макс Лубурић, који је управљао Сарајевом у саставу  НДХ. Док су у суседним социјалистичким земљама снимани филмови о њиховој средњовековној историји у Југославији тога није било. Код режима који је сузбијао великосрпски национализам није се могао снимити филм о Немањићима, … . У Титовој Југославији  генерације које су изашле из  школа биле су  васпитане да буду анационалне. Покушан је прекид континуитета, што је делимично успело. Идеолошка контрола је почела да слаби осамдесетих година 20 века, али прва ласта не чини пролеће. Од деведесетих година почело је стихијно писање о српској историји. Прегаоци који су писали о животу и страдању Срба изван Србије били су „У се и у своје кљусе”. После разбијања Југославије већина некадашњих кадрова међу српским историчарима школованих под комунистичком влашћу, и у духу њене идеологије, уз ретке изузетке, нису хтели да изазивају сукобе пишући о спорним темама са хрватским или историчарима нових нација, и писали су о другим темама, ограничавајући се на територију Србије. Нису писали ни о предратним српским друштвима која су обухватала све српске крајеве. Потомци комунистичких властодржаца настоје да се у Србији одржи позитивно сећање на Титову Југославију кроз поставке у музејима и приказивањем филмова из Титовог доба. Предратни филмови се врло ретко приказују. Прошлост се данас приказује стихијно и селективно. Поводом 100 година кошарке у Србији изложба о кошарци обилази градове Србије. Истакнуто је да је прво такмичење у кошарци одржано 1940. у Борову, али није речено да  га је организовао Савез Сокола. Није објашњено да је одржан у Борову јер је чешка фабрика Бата и њен директор Тома Максимовић имала пуну контролу у Борову. Тада су широм Бановине Хрватске вршени напади на соколска друштва, а Соколска жупа Шибеник била забрањена. Упркос тим нападима соколи су одржавали своја такмичења где год су могли.

Насупрот њима су повјесничари држава које су настале разбијањем Југославије. Њих те државе запошљавају у  институтима и  академијама са циљем систематског приказивања њихове верзије повести. Нека послужи пример Дубровника. Хрватска је после Другог светског рата основала  Завод за повијесне знаности ЈАЗУ (сада ХАЗУ)  у Дубровнику и  Матицу Хрватску-Огранак Дубровник.

Требало би да Србија данас оснива институте и заводе за историју српског народа изван територије Србије који би се континуирано и систематски бавили истраживањем и представљањем резултата тих истраживања ширим слојевима српског народа. Историчари који се тиме баве требали би да добију  подршку српске државе за свој рад. По мом мишљењу то је једини пут да Српски народ што више упозна своју прошлост после дугогодишње принудне амнезије у Титовој Југославији. Како живот тако и страдање. Насупрот њима су повјесничари  које на све начине и систематски подржавају западне земље и новостворене државе настале разбијањем Југославије и који данас користе непознавање прошлости код широких слојева Срба за наметање своје верзије прошлости. Оснивач Соколства Мирослав Тирш је написао Што цео народ не зна нико не зна.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе