• Последњи удар на српску баштину долази из једне од најважнијих културних институција – Народне библиотеке Србије, пише портал Спутњик

Фото: Трифко Ћоровић

Категоризовање дубровачке књижевности искључиво као дела хрватске, могло би се тумачити као наставак концепта конституисања тзв. србијанске књижевности, којом би се из српске искључили бројни значајни аутори.

Писац и професор Филозофског факултета у Новом Саду Слободан Владушић упозорио је да су књиге Злате Бојовић „Дубровачка књижевност“ и „Поезија Дубровника и Боке Которске“ у Народној библиотеци Србије (НБС) категоризоване као део хрватске књижевности, иако је за све инстутуције у Србији које се научно баве историјом српске књижевности, књижевност Дубровника и српска, и хрватска, а то је и став ауторке књига.

Владушић каже за „Орбиту културе“да не може да процени да ли је реч о пропусту, немару или нечијој свесној жељи да дубровачку књижевност припише, разуме или каталогизује као само као хрватску.

Наука против Библиотеке – дубровачка књижевност и српска и хрватска

Оно што, међутим, зна јесте какав положај и какву позицију дубровачка књижевност има у програмима изучавања српске књижевности на српским факултетима. Дубровачка књижевност се код нас изучава у оквиру посебног курса – Књижевност ренесансе и барока који нема везе са посебним курсом који се тиче хрватске књижевности, објашњава Владушић

„Из тога можемо претпоставити да се дубровачка књижевност посматра као један засебан ентитет који припада истовремено и српској и хрватској књижевности. На крају крајева, о томе говори и чињеница да је релативно скоро изашло издање књиге посвећено Марину Држићу у антологијској едицији ‘Десет векова српске књижевности’ у издању Издавачког центра Матице српске“, каже Владушић.

А то су довољно јаки показатељи како се дубровачка књижевност одређује у српској науци о књижевности, док у каталозима Народне библиотеке Србије постоји „једна потпуно другачија пракса“, додаје он.

„Својим текстом укратко сам желео да укажем на тај проблем и да оставим простор својим колегама из НБС, да једноставно тај пропуст исправе. Сматрам да би после указивања на овај пропуст, културна и научна јавност у Србији требало да прати шта се даље дешава са овим проблемима у оквири каталога НБС. Уколико се ова ствар не исправи у неко догледно време, а лично не верујем да је за то потребно годину дана, људи би требало просто да се огласе и укажу на проблем, а онда ћемо разговарати о чему се ту ради и ко стоји иза овакве, ипак, јасне одлуке да се дубровачка књижевност припише ипак само хрватској књижевности“, истиче Владушић.

Шта је српска књижевност после распада Југославије?

Он додаје да му се чини да је овај проблем само симптом једног дубљег који потиче из времена распада Југославије, кад је дошло до поделе имовине. А то пред нас поставља један задатак који може бити формулисан питањем: Шта је корпус српске књижевности данас кад Југославије више нема?

„Није, наравно, на нама да крадемо и узимамо оно што нам не припада у књижевности, али јесте да научно и аргументовано одредимо какав је корпус српске књижевности и шта јој припада. Наравно, постојаће увек аутори чија је позиција на неки начин амбивалентна и који припадају и и српској и хрватској књижевности, какав је рецимо Владан Десница, али ипак мислим да су такви аутори у мањини и да постоји велики број значајних, канонских аутора српске књижевности који су имплицитно или експлицитно показали да желе да припадају српској књижевности“, сматра Владушић.

Према његовим речима, на научној заједници која се бави српском књижевношћу је да што пре одговори на ово питање и утврди, колико је то могуће, јасне критеријуме и јасан садржај корпуса српске књижевности.

Тзв. србијанска књижевност – укидање српске латинице уз „крађу“ српских класика

Владушић истиче да ће време показати колико овакви случајеви „наводе воду на воденицу“ концепту такозване србијанске књижевности, којим би се из корпуса српске књижевности искључили српски аутори који су стварали изван граница данашње Србије, попут, на пример, Иве Андрића или Меше Селимовића, па чак и Његоша.

Ако реакција НБС на његово благонаклоно указивање на проблем буде повољна, разумна и у складу са сазнањима науке о књижевности у Србији, то ће значити да имамо посла са једним пропустом, додаје Владушић.

Мислим да је опасност да се српска књижевност претвори у тзв. србијанску врло реална и да се она изводи, пре свега, кроз једну врсту језичке операције која је присутна у сајбер-сфери.

Али, ако се то не догоди, онда је ствар много дубља и она можда заиста рефлектује једну врсту склоности ка успостављању тзв. србијанске књижевности, оцењује наш саговорник.

„Мислим да је опасност да се српска књижевност претвори у тзв. србијанску врло реална и да се она изводи, пре свега, кроз једну врсту језичке операције која је присутна у сајбер-сфери, а то је да је све оно што је написано или штампано латиницом прогласи за део хрватског културног наслеђа, а оно што је штампано ћирилицом опстане и остане део српског. То би значило да не постоји никаква српска књижевност која је штампана на латиници и онда бисмо дошли у ситуацију да неки аутори који су се врло јасно декларисали као део српске књижевности, због укидања српске латинице, не буду више њен део. На тај начин српска култура могла да изгуби један добар део аутора и добар део свог корпуса“, упозорава Владушић.

Решење – политичка одлука

Он је уверен да до тога, ипак, неће доћи, јер би претварање српске у тзв. србијанску књижевност била огромна штета за нашу културу. А процес претварања српске у тзв. србијанску књижевност могао би се спречити веома једноставно, сматра Владушић.

„Мислим да се то може спречити релативно једноставно – политичком одлуком. С једне стране постоји научна заједница која може да укаже на проблем, да га дефинише и предложи начине на који тај проблем може да се реши, а са друге стране постоји политичка одлука, односно надлежна министарства која ту одлуку могу да спроведу и која те предлоге научне заједнице треба тако да формулишу да они постану једна врста јасних критеријума и обавеза за оне институције које требају да чувају српски књижевност, а НБС јесте једна таква институција“, закључио је Владушић.

Председник УО Библиотеке – решићемо проблем, неће се поновити

Председник Управног одбора (УО) НБС Вељко Брборић каже да је очигледно да проблем постоји и да је сигурно да он „није од јуче“. Још пре Владушићевог текста, члан УО НБС професор Александар Јовановић упутио је званичан допис том телу и указао на постојећи проблем.

Брборић каже да ће се видети са управником Народне библиотеке Ласлом Блашковићем и заказаће седницу УО за идућу недељу.

„УО ће о томе разговарати и настојаће да види, у сарадњи са стручним тимом саме Библиотеке и уз консултовање других библиотека, како је дошло до проблема и како да се нађе решење и шта предузети да се у будућности такве грешке не понављају. Просто, реч је о озбиљном проблему и наћи ћемо начина да се то реши и да такав проблем не буде више присутан у каталогизацији у Народној библиотеци и Библиотеци Матице српске“, закључио је Брборић.

Владимир Судар / Спутњик