Дубровник.  Јесен 1910. године.  Недјеља.  Из палате на Пилама, на чијем прочељу пише „Villa Pozza“, изашао је елегантни господин са црном његованом брадом. Обучен је у тамно сиво  одијело, са ципелама браон боје. Сњежнобијела кошуља је подвезана свиленом лептир машном. На глави му је шешир са уским ободом, по посљедњој бечкој моди. Носи тамносмеђе рукавице од танке јеленске коже, а у руци штап са округлом дршком украшеном слоновачом. Иза њега остаје опојни мирис скупе колоњске воде.

У добром расположењу прелази улицу, а затим се преко дрвеног висећег моста и низ камене степенице спушта на Страдун. Скоро се судара са момком, колпортером, који гласно узвикује:

–Купите нови број „Дубровника“… и нови  „Срђ“ у проширеном издању! Још мало, па нестало!…

Господин даје момку ситниш и са осмијехом баца поглед на ћириличне наслове у његовој руци, али новине не узима. Већ их је добио на кућну адресу из штампарије која је његово власништво, а и сам је оснивач и  један од сувласника оба листа.

Наставио је даље низ Страдун и аристократским покретом руке отпоздравио групици суграђана који су сједили испред кафане и уживали у лијепом пријеподневу.

Први трамвај у Дуровнику инвестиција је Мате Грацића

–Ке нова, госпару? – срдачно су га поздрављали, уз благо клањање, чак и устајање са столица.

–Ускоро ћете се возити трамвајем, ето, ке нова… Ха, ха! Већ се одмакло са пројектом!

–Хвала госпару! – одговарају задовољни суграђани – Бог Вас благословио!

Потом улази у Цркву Св. Влаха и заузима мјесто у клупи, које је резервисано само за њега, у првом реду до олтара. Уз уводне ријечи и појање свештеника,  предаје се религијском медитирању…

Послије завршетка мисе, у пратњи неколико људи, очито пријатеља, упућује се иза цркве, према Улици Од пуча и срдачно се среће са господом који наилазе, послије завршене литургије, из православне Цркве Светог Благовјештења. Слиједи руковање, тапшање по раменима и срдачан мушки разговор. Полако одлазе низ улицу према палати „Гучетић“, ранијем театру, и пењу се, уз бучну дискусију, на други спрат. Изнад огромних двокрилних двери, краснописном  ћирилицом пише: Српско пјевачко друштво „Слога“. По њиховом уласку чује се жива и весела галама, да би након петнаестак минута постепено завладала мукла тишина. А онда, ненадано, грунули су мушки гласови у савршеном хорском складу: „Радо иде Србин у војнике“…

Послије скоро сат времена, наш госпар излази из зграде старог театра и поново се враћа на Пила. Недалеко од његове виле, налазиле су се просторије соколског друштва „Душан силни“. Ти објекти су били у његовом власништву, али их је као оснивач и управитељ великодушно поклонио Друштву. И не само то, већ је у Мађарској купио све справе за вјежбање, као и  неколико барки!

Након разговора са двојицом тренера, док су у позадини омладинци радили вјежбе са теговима, а дјевојке увјежбавале тачку са обручима, полако се удаљио и упутио према својој вили. На куцање алком, отворила му је беспријекорно обучена домаћица и расположено га дочекала:

–Баш у право вријеме, госпару! Ручак само што није сервиран. Госпођа Луиза Вас са нестрпљењем очекује.

Ушао је у пространо предсобље, а домаћица је мало јаче затворила улазна врата, тако да је на њима заиграла метална плочица на којој је  великим ћириличним словима писало:

„Др Мато Грацић – велепосједник“

Драган Р. Ковач