• У част одлуке Генералне скупштине УНЕСКО-а из 1995. године о проглашењу 23. априла Светским даном књиге и ауторских права морамо се подсетити да је књига најбољи друг, да треба да буде добра и важна за велики број људи и да је пожељно да допре до многих руку.

Јер, као што је рекао Сервантес „Нема књиге а да у њој не може ништа добро да се нађе.“ Или, како записа Тин Ујевић, „Књига није храна, али је посластица.“

Поштујући рад писца књиге тако треба поштовати и оне који су омогућили да књига буде штампана, а тиме и да стигне до читалаца.

Крајем 18. и у 19. веку кад је у Србији путна инфраструктура била слаба, кад није било књижара данашњег типа, кад већину трговаца нису интересовале књиге, а трговину њима радили су само из родољубувих побуда, могућност да књига стигне на многе стране омогућавали су пренумератори. Својом куповином књиге пре њеног штампања омогућавали су писцу да књигу штампа и да је они добију по повољној цени, а да им за узврат име буде штампано на крају књиге.

По објави огласа за прикупљање претплата у појединим градовима одредило би се лице које је прикупљало понуде и новац, а затим новац прослеђивало писцу књиге. За излажење многих књижевних дела заслуга тих претплатника била је велика. Без њихове материјалне помоћи многе књиге би остале само у рукопису. То је тада био пут да се у Србији појави што више књижевних дела.

На списковима претплатника налазила су се имена учитеља, чиновника, свештеника, трговаца, војних лица, занатлија, једном речју свих оних који су били љубитељи књижевности.

Појединци су се претплаћивали на десетине примерака.

Штампарски трошкови и достава књига на адресе претплатника нису били мали. Све је то требало укалкулисати. Многи штампари су штампали само оне књиге које су биле унапред плаћене. Мали је био број штампара који су књиге штампали о свом трошку као што је био новосадски издавач Дамјан Каулициј. Његовом заслугом штампане су књиге Милована Видаковића и Јоакима Вујића.

Није увек ишло лако ни са пренумераторима. Тако је и Вук Стефановић Караџић имао проблема око обезбеђивања средстава за штампање својих књига. И Јован Стерија Поповић приликом штампања своје комедије „Лажа и паралажа“ 1830. године бележи да је имао проблема око прикупљања пренумератора.

И Матица српска је штампала доста књига бавећи се прикупљањем претплата међу којима су биле многе знамените личности 19. века као што су: Јеврем Обреновић, Михајло Витковић, Сава Текелија, Георгоје Магарашевић и многи други.

Хроничари бележе да су се 1830. године српске књиге могле купити у Пешти код Јосипа Миловука, у Новом Саду код Георгија Кирјаковића, у Земуну код Михаила Јовновића, а у Београду код Григорија Возаревића.

Јосип Миловук је био један од оснивача Матице српске, а чијом заслугом су штампане књиге Доситеја Обрадовића, Вука Стефановића Краџића, Симе Милутиновића Сарајлие, Јована Стерије Поповић и многих других.

Григорије Кирјаковић, трговац, издавач и књижар био је један од најбољих познавалаца српске књижевности. Једно време је књиге српских писаца продавао илегално јер су аустријске власти процениле да такве књиге могу довести до буђења националне свести.

Григорије Возаревић је био први књиговезац, издавач, књижар и библиотекар у Кнежевини Србији.

За вријеме турске владавине у Босни и Херцеговини културног и књижевног рада било је веома мало или готово нимало. Гашењем најзначајније српске средњовековне штампарије у Доњој Сопотници код Горажда 1523. године настала је вишевековна пауза у српској штампарско-издавачкој делатности. Била је то друга по реду основана штампарија на Балкану одма после цетињске, а коју је основао Божидар Горажданац.

Срби у Босни и Херцеговини чинили су напоре да сачувају национални идентитет и духовност, па су у 19. виеку активније радили на отварању школа и ширењу књиге и писмености.

У 19. веку, при крају турске епохе у Босни и Херцеговини, у културном смислу књижевни живот Срба почео је да снажи, а самим тим постављени су и услови за развој домаћег издаваштва и штампарства. Покренут је књижевни и публицистички рад аутора на српском језику. У том времену стасале су генерације образованих Срба какви су међу првима били Јоаникије Памучина, Стака Скендерова, Коста Хаџи Ристић, Гавро Вучковић, Нићифор Дучић и други. Њихове књиге и прилози као и сав њихов просветни и политички рад одисао је надом да је културни препород на помолу.

Угледни и веома образовани Васа Пелагић је у Брчком још 1860. године основао српску читаоницу, а 1867. године као професор и управник бањалучке богословије био је пренумерант књига Вука Стефановића Караџића, претплатник на више примерака које је делио својим богословцима.

Жеља свих ових људи била је да писана реч све више и више продре у народ. Реформисано писмо и језик били су од великог значаја за формирање читалачке публике и за рад долазећих књижевних стваралаца.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић