ЈОВО РАДОШ: САЊАМ ТЕ ГРУДО КАМЕНА
-
Јово Радош је паписао поему коју је посветио свима онима који су рођени у Херцеговини и које је одњихала „Камена колијевка“, али више не живе тамо, као и онима који нису рођени у Херцеговини, али је доживљавају као завичај својих очева и ђедова, па тиме и свој.
Јово спада у ове друге, али када је љубав према Херцеговини у питању онда је његово место у самом врху заљубљеника и поклоника свете земље Херцегове.
Свуда су његови стихови радо слушани, од бројних сијела широм Србије преко гусларских вечери до књижевних и академских кругова.
Нико тако добро, осећајно, искрено и добродушно не казује своје стихове и за тренутак Херцеговце жељне завичаја враћа на родно огњиште.
Бобан Драшковић
ЈОВО РАДОШ: САЊАМ ТЕ ГРУДО КАМЕНА
Сањам те из даљине
онако како се најљепше сања
Херцеговино,
лозовог и буковог пања.
Предачка колијевко
испод небеске звијезде,
која је на теби ватру прижегла,
по камену и драчи
сред змијскога легла.
Земљо Светога Саве и тврда грудо српска,
што још, у жељу, запрећеш хљеб испод сача
и уз гусле славиш Милошева мача
и што ти је свака издаја мрска.
Сањам те ђедовино хајдучке крви
и постојбино ганге што горе потреса
настрешнице ниски сушеног дувана
рујног вина и овнујског меса
Сањам и вас, кућне омеђине,
кроз које је изђикало трње и зова,
каменицу из које су пчеле пиле воду
и велику чатрњу проваљеног крова
Сањам и твоје пећине,
које су збјегове криле
и јаме безданице,
што нам позобаше миле
и стрму литицу Мосур,
гдје су се окупљале виле
Сањам и зановет, вријесак и пелим
и у брду распукнут шипак љутунац
номадска стада про равних Морина
грабовину гору, и љељак тврдунац
Сањам и тебе топла грушевино,
што си у колиби у шкипе разлита
и тебе пушко, што си, за недај Боже,
у шкрипу сакрита
Сањам и твоје људе, што држе до стида,
до човјештва и датих ријечи, које се не руше
сањам горштаке вучијих дамара
и милосрдне душе,
за које нам се учини да ће полећет кад ходе
и којима ништа није прече од слободе