• Суше се Херцеговци боје више него црног ђавола и чим им се помене, промијене расположење нагоре. Страх од суше им је давно ушао под кожу и просто се смјестио у њихове гене. Од тога су давно обољели и лијека им више нема…

Путниче намјерниче, кад из свијета кренеш за Херцеговину, не заборави да понесеш паре. Није то неки нарочит ни посебно мудар савјет. Упозорење да се понесу паре кад се крене на пут, у неку руку, равно је савјету да се не заборави глава код куће. Упркос томе, оно има оправдање. Паре су потребне куд год да се крене јер се уз њихову помоћ може много, али нигдје као у Херцеговини. и не само у Херцеговини него и на цијелом брдовитом Балкану. Овдје је данас обичај да се оне тискају у џеп свима од којих се било шта тражи, без обзира што за то примају плату. „А ђе сам ја у тој причи“? балканско је питање при свакој врсти посла. Овдје је све транспарентно, или што би се нашки рекло отворено, неприкривено и јавно и све истовремено тајно, поткупљиво и подмитљиво па због тога многима и недоступно. Зато, кад пођеш, не заборави паре, а кад овамо дођеш, не жали их.

А када дођеш овамо, чувај се најприје полиције. У Херцеговини су патроле саобраћајне полиције на сваком кораку. и једва чекају кад ћеш наићи ти и теби слични који не живе у Херцеговини, да би наплатили казну због саобраћајног прекршаја. Неком је морају наплатити, а много је једноставније и пожељније возачу са стране него домаћем. Возачи из других крајева свуда причају да их је казнила требињска, билећка или гатачка полиција, а они домаћи запамте искључиво полицајца пуним именом и презименом, увијек свима казујући да их је он лично казнио. Уз то, ако је баш строг и службен, полицајацу се дода и поспрдни и ружни надимак, да му све буде по мјери и по заслузи. Нико као Херцеговина не зна изабрати одговарајући надимак, а то је истовремено и једно једино што може, па се тим својим средством и служи, светећи се за све оно што јој није по вољи.

И нека, намјерниче, знаш – нигдје мање саобраћајних знакова ни више патрола као у Херцеговини. Један саобраћајни знак за ограничење брзине због проласка кроз градску зону, овдје важи и по пет километара. Херцеговци их изгледа не воле због чега их вјероватно и не постављају, па не повећавај брзину све док на видику има иједна кућа. Још нешто, ако те зауставе, онда се помири са казном и не расправљај превише са саобраћајцима него само одговарај на питања. Ниједна полиција на свијету не воли расправу, а херцеговачка поготову. Лијепа ријеч и молба ти можда и смање казну. Али ако кренеш „уз длаку“, казна ти посигурно може бити само већа. и Чим, намјерниче, из свијета стигнеш овамо, најбоље ти је пољуби Херцеговину. Пољуби и остави. Није ова земља за тебе који долазиш из много богатијег и срећнијег краја. Добро, можда јесте за један дан, али за неки дужи период, не.

Херцеговина је љепша у причама него у стварности. Херцеговци, та вјечна и непоправљива причала, о својој жалосној каменој земљи знају на стотине прича, све једну љепшу од друге и раширили су их свуда по свијету докле год су стигли. А стигли су одавно, све до на сами крај свијета. Због тога се из свијета и стиче утисак да је Херцеговина знатно већа и много љепша и богатија него што стварно јесте. што би се овдје рекло: „У причи гладац, а овамо јадац“.

Зато, кад овамо стигнеш, путниче, умјесто било каквог сувенира, купи макар једну херцеговачку причу. То је оно најљепше и најскупље што Херцеговина има, иако је и причу и људе одувијек цијелом свијету нудила и давала у бесцјење.

Кад дођеш овамо, а обично је то љети, не помињи сушу ни кишу. Суше се Херцеговци боје више него црног ђавола и чим им се помене, промијене расположење нагоре. Страх од суше им је давно ушао под кожу и просто се смјестио у њихове гене. Од тога су давно обољели и лијека им више нема. Како и не би кад је стотине генерација Херцеговаца суша патила и морила, обезвређивала њихов труд и рад и производила глад од које су умирала њихова ситна дјеца а одрасла бјежала у свијет. Ни у данашње вријеме, кад је водовод стигао и у многа херцеговачка села, страх од суше код Херцеговаца није ништа мањи.

Зато је у Херцеговини најопасније давати прогнозе о киши јер ако је најавиш, а она не падне, нико гори од тебе. Гледај онда ако икако можеш да у Херцеговину стигнеш уз љетни пљусак или пред општу кишу. Тада, Херцеговци најчешће кажу да је гост својим таликом донио кишу, па га пазе као мало воде на длану. и свуда је прихваћен и омиљен скоро као и обилна љетна киша.

Кад, путниче намјерниче, стигнеш у Билећу, све можеш хвалити и о свему причати, само немој рећи да су Требиње и Требињци бољи и значајнији од Билеће и Билећана. Ако у Билећи почнеш хвалити Требињце, Билећани ће се озбиљно наљутити и имати хиљаду замјерки. У Требињу већ, ако похвалиш Билећу и Билећане, Требињци ће се прије насмијати него наљутити. Али неће то бити грохотан смијех него само онај потихи и једва примијетни.

Кад то доживиш биће ти јасно да није случајно настала пјесма: „Билећа је рушевина, ал је љепша од Требиња“. Само, ту ни остале херцеговачке пјесме данас нема ко ни да запјева. А толика бука и прашина су подигнуте кад је у Билећи, седамдесетих година прошлог вијека, забрањена ганга на јавним мјестима. Кад је дозвољено да се поново ганга, једно годину-двије, није се од пјесме могло остати јер се пјевало свуда – по дернецима, кафанама, саборима и сијелима, па најпослије и онако насред улице. А онда је ганга сама од себе утихнула и више се није јављала. Данас се више не чује ни на свадбама, а не гдје друго.

Случајно као у Билећи и Требињу, намјерниче, ни у Гацко кад дођеш, немој случајно рећи да си, пролазећи кроз Невесиње, видио боље и брже коње од оних које Гачани јашу, ни скупоцјеније аутомобиле, ни кршније и јаче људе, ни боље бацаче „камена с рамена“, ни да си чуо љепшу гангу.  За Невесиње, кад су Гачани у питању, исто важи. и заиста, већ стољећима се не зна ко има боље коње, ко боље и даље баца „камена с рамена“, ко има већу мушку снагу и ко љепше пјева гангу – Гачани или Невесињци. Не зна се чак ни чије су уметаљке љепше и погодније за „бацање камена с рамена“ – гатачке или невесињске.

Додуше, у посљедњих десетак година, Гачани су ипак мало претекли Невесињце у пјесми, јер ако ништа друго имају јаче и продорније гласове па су њихове изворне пјевачке групе освојиле више награда на том пољу. Али не признају то Невесињци лако нити ће икад признати. и доиста, можда већ за десетак година или још и прије, поново стигну и престигну Гачане и у гангању.

Уосталом, ривалство између Гачана и Невесињаца није од јуче него траје вијековима. А кроз протекле вијекове на десетине пута су се смјењивали на свим тим пољима, носећи првенство час једни час други.

Осим тога, тврде Невесињци, да су Гачани у било чему бољи не би се чувена Невесињска олимпијада одржавала код њих на Братачком лугу, и то већ скоро два вијека. имали су је гдје одржавати и Гачани, широко је и дуго Гатачко поље, да су били и по чему бољи и успјешнији. Овако, олимпијада је најбољи знак ко је одувијек у свему био успјешнији. Али де ти то реци у Гацку, па ћеш видјети шта ће с тобом бити.

Тако је у Билећи, Требињу, Гацку и Невесињу, али у који год дио Херцеговине да стигнеш, намјерниче, чувај се мостарских лиски и њихових шала и подвала. Лако се мостарског лисканлука било чувати до посљедњег рата када је човјек знао да на ту врсту Херцеговаца може набасати једино у Мостару.

За вријеме посљедњег грађанског рата, међутим, мостарске лиске су се расуле по Херцеговини и цијелом свијету па се од тада њих треба причувати не само у Билећи, Требињу, Гацку и Невесињу, него и у Љубињу и Берковићима. има их и по старој Херцеговини, од Новог и Никшића, па све горе чак до Пљеваља.

Намјерниче ако си момак на женидбу, кад стигнеш у Херцеговину, најбоље ти је да се запутиш у Љубиње. Тамо ће те цуре најприје салетјети, а одрасли убиједити да бољу, љепшу, вреднију и оданију нећеш наћи нигдје под капом небеском, једнако као што ће те и у Дабру, ако си за било какве куповине, увјерити да бољег и јефтинијег производа од њиховог нема.

Након свега, намјерниче, наоружан и овим спознајама, крени за Херцеговину. Али ни све ово што си прочитао и научио, неће ти бити довољно јер је Херцеговина необична земља. Толико необична да је странац никад не може до крај.

Шћепан Алексић / Глас Требиња 1083.