• У дивним књигама за децу Славице Бијелић „Уживај док си дете“ и „Нисмо случајно рођени,“ сместила се топла поезија и кратке, поучне приче којима се деца у свом расту до великих људи чврсто подупиру припадањем својој породици, школи, месту живљења, свом народу и овом тлу.

О, како је то важно у рањивим годинама и климавим временима крајње збуњујућих и често наопаких вредности! Признајем, и сама се уз те стихове радо прошетам познатим, врлудавим путевима кроз срце и успомене у њему ушушкане, па се окрепљујем детињством – час сопственим, час своје деце.

Како Славица Бијелић пише, говори песма „Васкршња молитва“ из збирке „Уживај док си дете“ :

Склопљених руку, ка небу гледам,
молитву из срца шаљем до висина,
јер знам да ће стићи баш тамо где треба,
до васкрслог Христа, Божијега сина.

Молим се за маму, за тату се молим,
молим се за себе и свог млађег брата,
за сву децу света, за људе се молим,
да јачају веру, да не буде рата.

Молим се за болесне, напуштене, гладне,
усамљене, тужне, сироте и јадне.
Молим се за здравље и за мир се молим,
Сачувај ми Христе оне које волим!

Све је у овој песми: љубав, вера, породица, доброта, саосећајност, слобода, свет као уточиште. Ненападно едукативна, она најмлађима даје до знања да има и рата, и болести, и глади, али да има и наде. Њена нада је свечана и непобедива, радост као Васкрсење. Јер, Славица је учитељица. Учитељица из Ваљева. Славичина животна мисија могла би бити Његошев стих: „Чвор не треба на праву младику.“ Сасвим сам сигурна да томе тежи.

Основна сазнања о поретку функционисања света, која у свом учитељском стажу преноси генерацијама најмлађих,  приближила је стиховима песама „Дани у недељи,“ „Четири годишња доба,“ и „Дванаест месеци.“ Усуђујем се да тврдим да спадају у песмице које се, попут оних из Змајеве ризнице, науче у раном детињству и памте целог живота. Уз дозу финог хумора, који се нипошто не руга, опевала је и прве дечје дилеме о личностима које окружује дете:

„Моја мама се родила
као лепа, велика жена. 
Рођена је са бундом
у хаљини од сатена. 

—————————     

Како би мала беба,
што кмечи и живи на млеку
могла да роди мене
и моју старију секу?“

Верна до краја свом малом читаоцу, решена да га укључи у само стварање стихова, Славица му поклања и неколико интерактивних песама у којима је на њему да заврши риму. И овде је едукација намера, деца се уче форми поезије и лепоти и богатству српског језика, што је јасно изражено кроз допадљиво, стиховано упутство:

„Строфа је део песме,
а стих ред у њој…
Уместо тачкица осмисли реч,
нек избор буде твој!“

У Славичиним стиховима пева се, дакако, и о пубертету – који некако почиње све раније – а уме да буде трауматичан у трансформацијама које доноси:

„Прва акна појави се,
веруј није ништа страшно,
сви прођосмо кроз то стање
што се зове одрастање.“

Стиховима за каснији период преиспитивања, кад се одлучно корача из детињства ка свету одраслих, песникиња, пре свега, упућује на Бога као суштину љубави и живота:

„Утишај буку што долази споља,
тек тад ћеш чути глас из срца свога,
све одговоре у себи ћеш наћи,
то је говор душе, то је шапат Бога.“

И, што је такође изузетно важно, упућује на породицу као најсигурније уточиште за тинејџерско и сва остала животна раздобља:

„Послушајте, децо,
накашља се дека,
породица темељ ствара
од давнина, памтивека.“

Кроз материнско, учитељско и списатељско делање, Славица Бијелић у сени јунака са Колубаре чува Ваљево Љубомира Ненадовића, Милована Глишића, Светог Владике Николаја, Десанке Максимовић и Матије Бећковића. И не само да га чува, већ га и нама дарује и читаву Србију распевава. Свака Славичина строфа и реченица је Десанкин „Говор учитељичин:“ свака мајка и бака је налик Глишићевој Миони, сваки стих о Богу, вери и традицији је сазрео у врту владике Николаја, а  савремене замке као да су преломљене кроз призму Бећковићевих новијих стихова, попут:

„Шта је кул а шта блеја?
И ко кога смара?
Ко трипује, шта је фејк?“
пита бака стара.

Ниједног тренутка не негирајући савремено, ова дивна песникиња пева и о незаобилазном интернету.  Неколико је таквих песама у збирци „Нисмо случајно рођени.“„Јутјубер Рака“ је једна од њих, а у песми „Љубав преко нета“ песникиња каже:

„Губили су залуд време:
Маја овде, Миша тамо,
виртуелни свет је такав
за забаву служи само.

Миша тамо, Маја овде
поручују деци света:
љубав се у оку види
без дисплеја, интернета.

И зато се не залећи,
сурфуј нетом само мање,
кликни мишем, ал безбедно,
да прошириш своје знање.“

Свесна да се превасходно обраћа генерацији која очекује поуку, песникиња је доноси јасно, избегавајући било какве забуне у чистим срцима деце која стварност перципирају онако како је сазнају, чисто, неупаковано, искрено. На тај начин, непосредношћу којом деци указује поштовање, рађа се и узајамно поверење писца и младог читаоца, засновано на љубавима које су највернија извору – детета и мајке и детета и учитељице. То не може бити само плод учитељског заната Славице Бијелић, већ је, сасвим сигурно, нешто што је одавно и заувек исписано у њеном чистом, великом срцу. И сама пева:

„Запамти, ниси случајно рођен,
свако од нас свој пут има.“

Славичин пут је мајчински и поетски, а то се на овом простору одувек сажимало у узвишеном позиву српске учитељице, који песникиња својим делом најлепше слави и штити. Не постоји бољи начин да се растерају облаци над Србијом и да, без бојазни, останемо своји на свом.

Љиљана Ђого Петровић