Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори (Подгоричка скупштина) донела је 26. новембра 1918. историјске одлуке да се краљ Никола и династија Петровић Његош због капитулације збаце с црногорског престола и да се Црна Гора уједини са Србијом под династијом Карађорђевића, а потом тако уједињена ступи у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца је створено 1. децембра 1918. године.
Тиме су коначно срушени снови краља Николе Петровића да постане нови цар Душан, јер је свесрпски па потом и југословенски трон преузела династија Карађорђевић. Краљ Никола је из Нејиа код Париза очајавао над судбином Црне Горе, која је, према његовим речима, „прва развила заставу своју са Душановим бијелим орлом”. Међутим, савезници му више нису веровали. Капитулирао је, његова војска је у јануару 1916. положила оружје и Краљевина Црна Гора је, што се њих тицало, тада престала да постоји.
Илузије краља Николе и неких њему најближих људи да Црна Гора може бити Пијемонт српства биле су претенциозне. Било би апсурдно помислити да се његов апсолутизам и сердарски систем могу проширити на Краљевину Србију као парламентарну демократију. Таква Црна Гора је, пише Јован Цвијић, морала да заврши своју српску државну мисију, а велику част у тој борби нико јој није могао оспорити.
Но, Никола Петровић није одустајао. Његова влада у емиграцији пропагандно је тумачила српско и југословенско уједињење на простору Црне Горе као „србијанску анексију” и „србијанску окупацију”. Нису хтели да разумеју жељу већине народа Црне Горе – најчешће познатих као „бјелаши” – која је оличена у одлукама Подгоричке скупштине. Они нису разумели ни процес који се одвијао широм Европе, када је разграђиван стари а изграђиван нови европски, односно светски поредак, на новоустановљеним скупштинама и зборовима.
У почетку, пошто је створено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Никола је наставио да србује и хвали југословенску идеју. Упоредо с тим, њему наклоњени људи радили су с италијанским агентурама на подривању српског и југословенског уједињења. Николина влада у емиграцији је то прихватала с одобравањем. Италијани су у децембру 1918. почели да шаљу новац Николиним присталицама у Црној Гори како би организовали побуну против новостворене југословенске државе.
Побуњеници, познати као „зеленаши”, 2. јануара 1919. опколили су Цетиње, а доживели су поразе код Ријеке Црнојевића, Вирпазара, Никшића и Подгорице. Борбе на Цетињу су почеле 6. јануара, на Бадњи дан. Југословенска војска и бјелаши су потукли зеленаше, а побуна је до 9. јануара 1919. угушена. Током тих сукоба, зеленаши и бјелаши су једни над другима чинили злочине, каткад бруталне, карактеристичне за простор на којем се сукоб одигравао. У тим обрачунима било је доста личних размирица, освета и бандитизма.
Побуна је доживела фијаско, поред осталог, и због тога што су италијанске агентуре својим властима слале лажну слику о бројности присталица краља Николе, које су у побуну ступиле кроз сушту импровизацију, па су чак и у Николиној влади то сматрали „лудачким подухватом”. Побуњеници су бројали између три и пет хиљада људи и били нејаки за Јадранске трупе југословенске војске и знатно бројније присталице безусловног уједињења.
С друге стране, те исте италијанске агентуре су убеђивале побуњенике у суштинску подршку Италије, која, међутим, никада није уследила. Италијани нису желели да се замерају ратним савезницима пред одржавање мировне конференције у Паризу. Италија се касније ограђивала од Божићне побуне у чијој је организацији учествовала.
Ни циљ побуњеника није био до краја јасан, осим што су тражили укидање одлука Подгоричке скупштине и одлазак „србијанске војске” из Црне Горе, потпуно без осећаја да је војска Краљевине Србије заједно са савезницима ослободила Црну Гору од аустроугарске окупације и да је већина народа желела безусловно уједињење са Србијом. Притом, неки побуњеници су били за „васпостављање” независне Краљевине Црне Горе која би после требало да одлучи којим ће путем поћи, а неки су били за улазак Црне Горе у југословенску заједницу са својом династијом према конфедералном или федералном моделу. И једно и друго било је наивно.
Црногорски побуњеници, зеленаши, били су Срби исто као и бјелаши који су бранили новоуспостављени поредак. Када је реч о зеленашима, политички организатор Божићне побуне Јован Пламенац говорио је 1920. да је Србија хтела да „за рачун Карађорђевића, завојује ону српску Црну Гору, која је вјековним војничким прегнућем Српство родила”. Исто тако војни лидер побуњеника Крсто Поповић је крајем 1919. писао да је „Црна Гора она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове”. И остали учесници Божићне побуне су и након њеног гушења имали изливе српства који су, што се њих тиче, показивали супериорност српске идеје у Црној Гори над српском идејом у Србији.
Божићна побуна је, дакле, била српско-српски сукоб, династички сукоб присталица Петровића и Карађорђевића и сукоб две концепције српског и југословенског уједињења.
* Аутор је виши научни сарадник, Институт за новију историју Србије, Београд
