Народна правобранитељка Лора Видовић боравила је са сарадницима у Шибенско-книнској жупанији од 13. до 16. новембра, како би се детаљније упознала с проблемима становника на овом подручју.
Током тродневне посете обишла је Шибеник, Тисно, Кистање, Цивљане, Кијево и Книн, те се састала са грађанима, представницима удружења, локалних акцијских група, жупаном, градоначелницима и начелницима, члановима жупанијске Координације за људска права, председником ВСНМ-а у жупанији, представницима центара за социјалну помоћ и месних одбора који делују на острвима.
Сви они који сматрају да су им прекршена људска права или да су дискриминисани, о свом проблему могли су да разговарају са саветницима правобранитељке у Шибенику, Тисном и Книну.
Током посете Книну, правобранитељку је примио градоначелник Книна Марко Јелић са сарадницима док је за то време у просторијама градске управе уступљен простор у којем су њени саветници могли да прикупљају притужбе грађана.
Како нису били овлаштени за давање званичних изјава незванично сазнајемо да им се у Книну обратило око десетак грађана који су још увек у потрази за реализацијом својих права.
Рођени Дубровчанин остао без домовине
Једног од њих, који више од деценије тражи само оно што му по закону припада, затекли смо по повратку са разговора. Његово име је Дражен Матовић који, иако је рођен у Дубровнику и поседује сву документацију која о томе сведочи, не може да оствари статус држављанина РХ.
– По ко зна који пут обраћао сам се тражећи помоћ да се реше моја статусна питања. Тринаеста година је већ како се борим са тешким кривотворинама и лажима које се обрћу у круг, а ништа се не решава. Мој статус је сада никакав, односно ја сам апатрид којег не желе да прихвате, иако сам у овој држави рођен и живео све до рата – почиње Дражен.
Дражен је рођен 1976. године у Дубровнику, од оца Љубише и мајке Мирјане, где је и провео своје детињство, имао податке о пребивалишту, а о чему сведоче и сви документи које је, годинама уназад, прикупљао. За време рата завршио је у Србији, тачније општини Ариље, и ту стекао статус избеглог лица са пријавом боравишта у месту Богојевићи.
– Тачно пре тринаест година одлучио сам да се вратим у Хрватску. Одрекао сам се избегличког статуса у Србији и преко УНХЦР-а дошао назад у Хрватску. Све је то ишло кроз програм повратка Владе Републике Хрватске, а уз помоћ УНХЦР-а, где ми је речено да ћу привремено боравити у организованом смештају „Стрмица“ код Книна. Ту сам остао читаву деценију све док ме нису брутално избацили – препричава Дражен.
Због штрајка глађу третирали га као умно поремећеног
Како каже, за то време поднео је захтев за стамбено збрињавање у Дубровнику на који никада није добио одговор. Тражио је да му се врати статус држављанина, али му ни то никада није регулисано. Једини начин да обрати пажњу на себе видео је у томе да почне штрајк глађу, али је тиме себи направио још већи проблем.
– Одговор за стамбено збрињавање писмено никада нисам добио. На захтев да регулишем свој статус и прописно добијем сву документацију, написано је да држављанство не могу добити јер сам држављанин Републике Србије. Тражио сам потврду из Србије на којој јасно пише да нисам њихов држављанин већ да сам тамо боравио у статусу избеглице. Нисам могао да се пријавим на биро за запошљавање нити да регулишем здравствено осигурање. Одлучио сам тада да штрајкујем глађу, али су ме само покупили, сместили на психијатрију и прогласили лудаком. Четрдесет дана сам провео здрав међу људима који имају озбиљних психичких проблема. Доктор Пудар, који ме примио, дословно ми је овако рекао: “Дражене, од мене се тражи да те задржим и лечим, али ја не знам од чега тебе да лечим.“ Ето под каквом сам заштитом био. Ни Влада ове државе ни УНХЦР, не да нису урадили ништа да ми помогну, већ су урадили све да ми се онемогући статус који сам већ имао. Поред оригиналних докумената које имам, ту су и сви фалсификати који су ми овде издати са низом нелогичности, а за то нико није одговарао. На крају, када се пре 2-3 године затворило прихватилиште у Стрмици, а ја избачен са једином могућношћу да ме уселе у стан у Книну, отишао сам приватно да станујем и плаћам своје трошкове радећи физичке послове по селима. За ове три године нико ме није обишао са намером да види да ли сам уопште жив. Да барем признају да сам апатрид имао бих право пресељења у трећу земљу, али и даље тврде да сам држављанин Србије и Црне Горе. Чак сам тражио и да ме депортују у Србију, ако је већ тако како тврде, али је то немогуће кад знају да ме на граници не би пустили јер то није тачно – каже Дражен.
„Заробљен“ у Книну
На стан у Книну није пристао јер, како објашњава, ту није рођен, никада ту није живео нити види у Книну било какву перспективу. Стандард живота у овом граду, у односу на место његовог рођења, не могу се поредити, а из Книна одлазе и они који су у њему рођени.
Дражен тренуто нема ни личну карту ни здравствену исказницу али се због заштите УНХЦР-а води као легалан мигрант.
Од стамбеног збрињавања је, истиче, одустао али од права да оствари статус није и не може. Уколико се то оствари, пробао би бар негде отићи у потрази за послом. Иако је сада и здрав и физички способан, свестан је да неће тако моћи до старосне границе за пензију којој се не може ни надати.
Управо о свему овоме разговарао је са саветницима народне правобранитељке, а какав ће бити исход тог разговора остаје му да чека. Нада се, много мање него што је чекао до сада.
Дан пре тога, о проблемима грађана разговарало се и у општини Кистање. Након разговора са начелником Кистања Гораном Рељићем, његовим заменицима и прочелником, Лора Видовић састала се и са председником жупанијског Већа српске националне мањине Бориславом Шарићем, који ју је ближе упознао са свим проблемима и положајем српске заједнице у жупанији.
