• Херцеговина није остала поштеђена присуства анимологије и демонологије. Присутно је вјеровање у душе, посебно у душе покојника, затим у безличне демоне и божанства, демоне у полуљудском и људском облику.

Херцеговци су вјеровали да људи могу бити стуве (здуве, здухаћи). То су особита људска бића која могу бити пред обичним људима невидљиви. Обично знају да проричу, познају траве, и слично. Према вјеровању, како су људи невесињског краја говорили, ако се дијете зачеди уочи недјеље или празника, то дијете ће бити стува. Исто тако, ако се дијете роди у кошуљици, могло би бити „стувљиво“.
Према вјеровању, вампир или вукодлак је човјек који након четрдесет дана од смрти, оживи јер у њега уђе ђаволски дух. Посебно је добро очувано вјеровање да се душе умрлих грешника претварају у вампире, или ако преко лешева праведника пређе нека од нечистих животиња (нпр. мачка). Народ је вјеровао да вампир има крваве очи и зубе, односно да је мјешина испуњена крвљу, а мјере заштите од њега су биле: крст насликан катраном на вратима куће, бијели лук, звук звона и глогов колац.

У Херцеговини постоје разне приче које су везане за мит о вуку и злим душама. У српској митологији вук је табуисан као демонско биће, јер је највећи непријатељ стоке. Негдје се вјерује да онај ко убије девет вукова обезбјеђује себи мјесто у рају! Да не би вукови клали овце и да их змије не би ујеле, сриједом и петком се нису смјеле стрићи овце, нити се уочи сриједе и петка и на саму сриједу и петак смјела чешљати или гребенати вуна. Такође, и данас у многим крајевима (на примјер, забиљежено у Дабру и Билећи) сриједом око тора се ништа не ради. Ово је управо због вјеровања да вук не би дошао међу овце. Дакле, сриједа је један од „варовних“ дана.
Такође, у источној Херцеговини забиљежено је вјеровање да се вилице божићне печенице не смију разглавити да не би вук дошао у тор. А на Лучиндан обичај је да се обилази стадо. Тај ритуал има за циљ да се вуку завежу уста, односно да када уђе међу стадо да не може раздвојити вилице.
Вјештицама су се звале мјесне (сеоске) бабе које су се бавиле магијским ритуалима. Вјеровање у вјештице у Херцеговини било је чак предмет писања и Вука Караџића, послије и Луке Грђића-Бјелокосића. За вјештице се говорило да оне сишу крв дјеци и одузимају стоци млијеко. Вјеровало се да се вјештица може претворити у лептира и у друге животиње.
Према писању архимандрита Јоаникија Памучине из 1867. године, у Херцеговини је постојало вјеровање како су мóре дјевојке рођене од мајке вјештице од које науче занат и оне постају вјештице кад се вјенчају и пређе им вијенац преко главе.
Вјеровало се и у постојање вила. То су женска натприродна бића, наклоњена људима, које су замишљане као лијепе дјевојке златних коса и са крилима, одјевене у дуге прозрачне хаљине. И дан-данас, понегдје, могу се чути приче о томе како су се виђале поред извора, обучене у бијело, са плетеницама до појаса, како чувају воду да је ко не замути; или, како су их виђали у поноћ, поред воденица или на раскрсницама, гдје играју и пјевају.
О љепоти вила до данас је остала изрека „лијепа као вила“, а у народним пјесмама приписују им се чудне моћи, посматрања из облака и давања савјета јунацима.

Култ воде, дрвећа и биљака

У Херцеговини постоје оглашене здраве воде – извори, на којима се свијет скупља и сматра их љековитим. Код народа овога краја нарочито је био истакнут култ дрвећа и биљака. На примјер: босиљак је одвајкада имао посебно мјесто у народној религији као биљка која штити од злих сила. Он је света биљка, јер је први пут никао на Голготи, па га је добро држати у кући. Тисовина има заштитну моћ. Преци су вјеровали да се око тисе окупљају виле и да ово дрво штити од вјештица, урока и сваког зла.

Орах је један од симбола подземног свијета. У прастара времена се вјеровало да се на ораху скупљају вјештице и зли духови. Под орахом не ваља спавати, као ни сјећи га ако се пред кућом налази. Упркос томе што се вјеровало да орах пред кућом доноси несрећу, људи су га садили јер даје добар хлад. Врба се сматра дрветом напретка и подмлађивања. У Херцеговини народ вјерује да је лијеска света и да у њу гром не удара. Зато се народ за вријеме грмљавине скрива под лијеску, или ставља љескову гранчицу за капу. Такође се вјерује да се штапом од лијеске може лако убити змија.
У народу је вјеровање да у липу никада неће ударити гром, јер се по предању под тим дрветом одмарала Богородица када је у наручју носила Исуса. Липе се обично саде поред цркава и сматрају се светим дрветом.
Младо дрво нико неће посјећи, јер се то сматра великим гријехом. То нипошто неће урадити момак или дјевојка, јер се вјерује да би тако проузроковали немогућност да имају дјеце. Народ сматра да свака биљка има своју душу, да је љековита и да је Бог створио онолико биљака колико има и болести. То значи да свака болест има и своју биљку као лијек. С тим у вези, у народном лијечењу биљке служе као заштита – амајлија.