• Писати о дјетињству значи поново се вратити том дјетету у себи и његовој радозналој зачуђености пред свијетом, ако смо уопште икад и допустили да то дијете оде из нас.

Бити дијете значи бити лепршаво лак пред неизвјесношћу, слобођен страха од неуспјеха, не знати за оно чега се одрасли стиде, само за блам кад се оклизнеш пред симпатијом или не знаш главну игру у друштву. Дјетињство. То је слобода, то је могућност да створимо властиту бајку. Вјеровање да је свијет  попут лопте  којом се играмо у дворишту и коју можемо шутнути како желимо.

У дјетињству осјећаји су много интензивнији него касније, јаче осјећамо мирисе и препознајемо боје. Све је у нама и око нас шаролико попут наших цртежа. И сањамо. Сањамо много… снови и стварност у нама граде величанствене дворце у којима живе принцезе и принчеви. Само тад стварности не допуштамо да нам растјера снове. Лудо смо храбри јер нас не колеба мишљење других. Лако можемо замислити змијског цара који је прогутао слона и овцу која се налази у фиоци јер знамо да замислимо ствари наизглед невидљиве. Знамо да је оно невидљиво често важније од видљивог. И да одрасли никад ништа не разумију на прави начин, као што рече аутор „Малог принца“.

Кад размишљам о свом дјетињству прво у мени оживе мириси јер, ваљда, мириса се не можемо сјећати. Морамо их оживјети у себи, поново. Прољећни мириси љубичица и божура у шуми, мирис боровине, вријеска, сасушеног сијена, свјеже помузеног млијека и тек испеченог хљеба. Моје село… природа…ширина… мјесто на коме ћу се до краја живота најбоље осјећати. Моја оаза спокоја. Онај ко није одрасто на селу не разумије шта то значи потпуно осјећати природу, њене законе и њену ћуд. У природи је све тако једноставно и усаглашено, постоји један општи поредак ствари. Само ми људи знамо  све да закомпликујемо.

Понекад зажелим да опет имам пет или десет година, безбрижно лежим на трави, ослушкујем музику зрикаваца, миришем љубичице и кидам латице бијеле раде. Кад одрасташ на селу научиш да истражујеш, да разликујеш биљке и траве, да се не плашиш животиња, да разумијеш њихове потребе и осјећања. Понекад разумијеш њихове гласове иако не знаш немушти језик. Трчиш бескрајним росним ливадама и удишеш чист ваздух који силази са планина. Са другарима играш оне већ прилично заборављене игре „пуше“, „шмурке“, „између двије ватре“ и бринеш кад лопта случајно упадне у нечију башту. Но, дјетињство није само игра.  Дјеца се на селу од малена уче да  имају обавезе и да их извршавају. Науче да раде, а понекад и да размишљају као прави мали људи. Тако сам и сама одрастала, уз много обавеза и слободе истовремено. Слобода послије извршене обавезе има неку посебну драж и вриједност. Највећа опасност за човјека је апсолутна слобода, па макар то било и у дјетињству.

Понекад сам се у дјетињству осјећала усамљено јер у комшилуку није било много дјеце, а можда је моја усамљеност и тада потицала од „специфичне осјетљивости“ и различитости. Зато сам у својој глави одувијек стварала љепше свјетове, док нисам открила  књигу. Откад сам открила књигу, никада више нисам била усамљена јер све што ми је недостајало управо сам тамо нашла.  У машти су „обичне ствари“ добијале сасвим необичне облике и  све је изгледало некако грандиозно. У вријеме мог одрастања дјеца су могла да све вријеме овог свијета посвете машти и игри.

Данас, у доба паметних телефона и интернета, све је другачије. Све је доступно и познато, па и нема много простора за машту. Скоро да су изумрле оне праве дјечје игре: ластиш, кликери, „између двије ватре“. Интернет је крив што нам дјеца данас прерано одрастају, што не знају да се играју и немају изубијана кољена. Та изубијана кољена, покоја огреботина и батине због крађе комшијских трешања, свједочанство су да си заиста био дијете. Никакве видео- игре то не могу да замијене.

На срећу и данас постоје дјеца која се играју, мисле, маштају  и у својој глави граде боље свјетове. Неки међу њима су мали пјесници, неки мали математичари, неки будући програмери. Сваког дана код  својих ученика откријем понеки  несвакидашњи таленат. Вјерујем у њих и знам да, све док такви постоје, мој посао није узалудан, а за овај свијет има наде. Једнако учим од њих колико и они од мене. Заједно напредујемо и узрастамо као људи.То је оно што обећава, што даје смисао. Вријеме технике није  нас све прегазило. Још има оних који дрхтаје своје душе претачу у слике, ријечи, занимљиве предмете, па чак и математичке формуле. Вјерујем да свијет остављамо бољима од нас.

Дарка Деретић / Слободна Херцеговина