• Прије неки дан, у самопослузи сретох комшије. Он, са кесама у рукама, она са стомаком до зуба.

Застадоше, да се поздравимо, упитах њу како тече трудноћа, и тек што је изустила да нешто каже, он јој упаде у ријеч. „Знаш како, само нека буде живо и здраво. И мушко“.

Набацих неки кисели осмијех на лице и продужих даље.

Све се надам, шалио се. А, знам да није. А није једини. Маса размишља овако. Мушко ће сачувати презиме. Мушко ће продужити породичну лозу. Неће се угасити крсна свијећа. Мушко ће бити одмјена у многим пословима.

Поводом рођења дјечака направиће се велика фешта. Позваће се мноштво људи, ужа и шира фамилија, трубачи. Веселиће се данима, до јутра, како ред налаже. У дјечију колијевку стављаће се крупне новчанице. Ваља се, почастити момчина. Пуцаће се. Да чују комшије, околина, град, да се родио. Насљедник. Родила се синчина. Не дјечак, не син, већ синчина.

Чуће се хиљаду пута оно:“Машала, нек је жив и здрав“.

За сина су од рођења већ предодређене велике ствари. Биће фудбалер, архитекта, мајстор. На тату. За сина се већ зна име. Унапријед. Соба ће се окречити у плаву, мушку боју. И прије ултразвука. Јер, шта знају ти доктори?!

БИЋЕ МУШКО.

Мора.

Тако је генерацијама уназад. Милан, Никола, Јован, Душан. Нема дјевојчица.

А, шта ако се роди дјевојчица?

Е, тада ћете чути изговоре од назови мушкарца: „До жене је. Ја, Бога ми, правим само мушку дјецу. До ње је.“

Неће се звати трубачи. Неће се ни пуцати. Јер, није син.

Умјесто честитке чуће се оно: „Па добро, биће син догодине“.

Од оваквих квази мушкараца можете чути и оно: „Не одустајем ја док не буде син“.

Несрећни балкански менталитет. Мушко дијете је понос, а женско брига. Далеко од истине.

Када и ви чујете да из некога проговарају комплекси кроз ријечи:“Само да је мушко“ – немојте попут мене, проћи и не рећи ништа.

Нека се, барем на тренутак, постиди свог затуцаног, погрешног и непристојног става.

Јер, имати дијете је благослов, а не такмичење гдје је прва награда – добити сина.

ЈЕЛЕНА ДРАПИЋ