ОНИМА ШТО ПЛАЧУ

Добри ђаци код нас су увијек важили за штребере, а лоши за фрајере. Добри ђаци су се сматрали бубалицама, а за лоше се тврдило да ће бити сналажљиви. Па и сада, када се неки математички олимпијац упореди са неком старлетом, за њим више остане неки горак осјећај сажаљења, ...

Зашто вам није важно што су наши преци гинули, да бисмо ми живјели, донекле и могу разумјети. Јер кад је жив мртвог разумио? То што мислите да је најважнији живот „овдје и садаˮ, опет могу разумјети, јер „страх животу каља образ честоˮ. То што сте принуђени на недјело...

Школовање сам започела у једном селу близу неба, а далеком од остатка свијета. Сад ми се људи из тога села чине ближи небу него другим људима, али не као „небески људиˮ, већ као бића спремна на свако трпљење под небеским сводом. И баш у том селу обећала сам себи с...

 Не никох на гријеху, а са смијехом у гријех желе да ме утопе. Даве ме у живом блату. Ударају ме у зенице, и споља и изнутра. Набацују ми омчу око врата. Траже ми неко обољење, закрчење судова, малигни тумор… да би ми препоручили еутаназију. Кажу, боље ће ми бити без мене...

Не може ме нико убиједити да је за избор између културе и простаклука на нивоу нације довољан даљински управљач. Јер то о чему говорите је слобода воље, коју неки сагледaвају углавном као одраз демократије, а неки као дар од Бога. Но, кад би све било по слободи воље, ов...

Мислила сам да је ово безазлена петиција као и све друге. У колико случајева је код нас нешто постигнуто петицијом?! Ипак, ова би и могла проћи, јер иде на штету јединства српског народа. Читајући коментаре својих пријатеља из Србије чини ми се да не постоји ништа што...

1. Постоји једна категорија људи према којој све више осјећам неко гађење, а то су самопрозвани писци. Међу њима бих посебно издвојила категорију „поете”. Међу овима бих посебно издвојила оне који ВРЛО похвално говоре о себи. А међу њима оне који око 8.00 ујутру на фе...

Довољно је одселити се из једног места, па да све што остављаш буде као и да није било Петнаест дана ме нема у Београду. Шеснаести увиђам да ми недостаје. Шта ми недостаје?! Не знам… Пријатељи, породица, факултет, улице, Земун, улични свирачи, нарочито онај дугокоси из Кнез...

 До краја ове године одржаће се ко зна колико још протеста, политичких скупова, скупова колективног израза незадовољства, а мени се ни на један неће ићи. Вјероватно ни на један нећу ни отићи. С друге стране, не спадам у неутралне људе, оне који „нит смрде, нит миришу“. Стих „ни...

…Пут бијелих зидова испрљаних траговима стопала поглед ми је летио цијело поподне. Летио и нагло се заустављао. Градиво страшно досадно. Опет сам пала на испиту. Некада сам у дневнику биљежила само петице. Некада је све било другачије. Али све што почиње са некада, временом...