Школовање сам започела у једном селу близу неба, а далеком од остатка свијета. Сад ми се људи из тога села чине ближи небу него другим људима, али не као „небески људиˮ, већ као бића спремна на свако трпљење под небеским сводом.
И баш у том селу обећала сам себи свашта, и превазишла се у својим надама, обећањима. Обећала сам себи да ћу бити најбоља у шаху, имати све петице у школи, побјеђивати на којекаквим такмичењима, једнога дана шетати улицама града који сам само гледала на ТВ-у и радити са људима који су за мене тада били само ТВ лица. Тада сам силно жељела бавити се политиком, мијењати свијет око себе и себе у њему како би нам свима било боље. Прије свега мојој породици и сељацима. Мисли су ми биле обузете нечим „чистим, светлим, вандредним, непролазнимˮ како је вијековима прије мене писао Црњански.
Такмичила сам се са свиме под небеским сводом. И побјеђивала. Вријеме је пролазило. Циљеви су се остваривали, а нимало нисам била срећнија. Најпосле ми више није било стало до побједа, колико до мира и јагорчевине из тог забаченог села. Жеља за такмичењем се губила, остала је само жеља за миром, и успјехом, својим и мојих око мене, свих мојих! Данас тај тренутак сматрам својом највећом побједом. Онај тренутак у коме сам престала да видим себе као гласоговорника пред масом. И баш касније, док сам имала прилику да говорим, то више није била срећа, ни говор, већ разговор с онима преко пута мене. Тренутак у коме сам микрофон метафорички изједначила са варјачом или било којим другим оруђем.
Тренутак у коме сам схватила да моја ђачка књижица са свим петицама је лаж о мени самој, јер можда у неком тренутку јесам била „бољаˮ од људи око себе, али недовољно добра и за себе. Од личности које сам као дјевојчица жељела да упознам, упознала сам углавном полуличности, људске маске. Питала сам се који то дио мене одумире, кад сам умрла, зашто ме више не занимају „вандредне ствариˮ. А тај тренутак почетка умирања је почетак спознаје мира. Умирања онога што је Црњански у Павловом лику назвао: „сујетом сујетстваˮ.
Да ли је жеља за чистим, за свијетлим, за вандредним и непролазним икада била љубав према ближњима, сељацима, свим својима или пак дјечији заметак „сујете сујетстваˮ. Да ли је Павле одиста желио да из љубави цијели „сербски родˮ спаси и преведе у Русију, или је то пак његова жеља да учини нешто „чисто, светло, вандредно и непролазноˮ, нешто по чему ће се памтити „срце јуначкоˮ једног сербског официра. Нешто због чега ће један Серб бити потапшан по рамену, нешто због чега ће задобити наклон велике руске „императорицеˮ. Да ли смо ми заправо похлепни на било шта овоземљаско као на вјечну славу? Да ли сам ја као дјевојчица одиста жељела да помогнем својим ближњима? Можда и јесам, вјероватно у оној мјери у којој то и данас желим, само, сада без потребе да то учиним неким нарочитим „вандредним путемˮ.
Рече ми једном другарица да у свима нама има сујете, само треба бити човјек и побиједити је. Треба одрасти.
Једна од првих играчака коју дјеци треба купити у дјетињству је микрофон. А друга имитација пехара. Да осјете моћ и да на вријеме схвате како је то… ништа! Јер одиста ми буде непријатно док гледам људе у шездесетим годинама како маштају да се нађу за говорницом, да буду потапшани по рамену и да учине нешто „чисто светло, вандредно и непролазноˮ. Питам се понекад и колико је наш „сербски родˮ гинуо из љубави а колико из рачуна о вјечној слави. Кад бих знала да је ово прво, рекла бих: сујета нас одржала – њојзи хвала (ако љубав није).
Мира, само мира. Јагорчевине и безимене жртве из љубави према ближњима, селу и национу. Желим вама и себи. За добро нашег национа.
Далеко, негде, око света, где снег и лед и небо цвета све ће се слити, и од свега бити: Мир, мир, мир. Милош Црњански
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
