Подаци о највећим дубинама на планети Земљи кажу да је Маријански ров најдубљи дио свјетских океана и најдубље мјесто на Земљиној кори настало природним путем. Његова дубина је нешто више од 11 км и налази се на западу Сјеверног Тихог океана, источно и јужно од Марјанских острва. Највећа дубина настала вјештачким путем налази се на полуострву Кола у арктичком дијелу Русије у близини Запољарнија, а то је геолошка истраживачка бушотина од 12 261 метар, која је настала 1983. године. Они који су били на ексхумацији 1990. г. кажу да огромна дворана јаме Голубинке у Шурманцима код Међугорја има капацитет ждерњаче цјелокупног српског народа у Херцеговини и да је то огромно подземно пространство. Може се то видјети и на снимцима направљеним приликом ексхумације 1990. године. По мом мишљењу ова јама заједно са многим другим јамама, од Лике и Далмације до Херцеговине, које су 1941. прождирале Србе превазилази поменуте геолошке податке о рекордним дубинама у Земљиној кори. Дубина јаме у коју је 6. августа 1941. године безбожно бачена пребиловачка нејач, њих преко 600 само тог дана (док је село од пријератних око 1000 становника изашло са њих око 170 из рата) , једна је од највећих дубина забиљежених у људској историји и највећих мрља на савјести човјечанства.

Дубина Шурманачке јаме, најдубље у историји, дубина је релативизације и порицања од оног комунистичког у име „братства и јединства“, у којем смо, нажалост, учествовали и ми. Дубина Шурманачке јаме истовремено је дубина порицања системског планског и културолошког од стране потомака злочинаца и настављача Независне Хрватске Државе. То порицање, сакривање злочина и омаловажавање жртве из дубине Шурманачке јаме пење се на бријег у мјесту Бијаково код Међугорја и на том мјесту, у култу приказивања Госпе, прелази у сакрално-догматски карактер једне заједнице и дјелује као саставни кохезивни фактор идентитета те заједнице. Када су хрватске снаге етнички очистиле долину Неретве један од првих циљева биле су им, тек недавно ексхумиране, мошти Мученика у крипти у изградњи у Пребиловцима. Ове чињенице постављају релације међу историјским континуитетима, који су на овим злочинима тако очигледни. Оне нам говоре да и данас једно друштво добрано његује традиције које омаловажавају жртву и поричу злочин и школски су примјер негације геноцида, као завршног степена од осам степени злочина, који опет добија једну нову димензију коју наука биљежи, а то је глорификација злочина и злочинца.

Слика која најбоље свједочи судбину овог српског села у доњем току ријеке Неретве, мјеста страдња и васкрса, двоструког убиства Мученика и живота. С лијева на десно, стоје: Трипко Ћирић (Трипково огњиште око којег се гријало десеторо дјеце је угашено), Шћепо Медан (убијен 1941. огњиште угашено), Лазар Медан ( једини преживио Други свјетски рат, остао без супруге и четворо дјеце), ђеверуша Стана, кћерка Трипка Ћирића (убијена 1941.), ђевер Милан Медан (преживио), млада Милева рођена Бодирога (убијена 1941. при порођају са дјететом), Милан Булут (син Ђуре, једини преживио), младожења Богдан Медан (убијен 1941.), Божо Кесо (син Ђуре, једини у фамилији преживио), Душан Лоло Булут (једини у фамилији преживио, погинуо у партизанима 1943. чиме је његово огњиште угашено), Данило Булут Барон (преживио), Митар Брњашић (преживио), Данило Медан (барјактар, преживио), Митар Булут (убијен 1941.) Јово Бабић (буклијаш, убијен 1943). Чуче: Данило Ћорлука (убијен 1941.), Перо Медан (умро 1944.), Максим Ждракановић (убијен 1941. oгњиште угашено), Шћепо Ћорлука (убијен 1941. заједно са сином) и Светко Драгићевић (једини у фамилији преживиo, погинуо 1944. у партизанима, чиме је и његово огњиште угашено.

извор: srbiubih.com