• Свједочећи данас и овдје вјечиту истину да није умро кога се сјећају, сабрала нас је људска и морална обавеза да се поклонимо сјенима наших предака, страдалника крвавог 5. септембра 1941. године, те осјећај и потреба да своју љубав, сјећање и поштовање према њиховим невиним жртвама овјековјечимо овим спомен-каменом.

Прецима, овој тврдој земљи и камену Херцеговац дугује све, па немогасмо смислити изражајнију захвалност него у камену и оваквим спомеником.

У овај камени споменик незаборава уклесали смо дио себе, у њему је наш бол, у њему је топлина нашег сјећања. Он ће нас наново посјећати и на наш немјерљив понос због јунаштва оних који су бранили Срђевиће, због подвига којим је спријечен најстрашнији злочин и затирање.
Ма колико знали о том страшном 5. септембру од прије 74 године, најсажетије ћу подсјетити на тај трагичан дан и датум спашавања Срђевљана, јер је то историјски најзначајнији догађај у осмовјековној историји Срђевића.
Ово се догодило у вријеме када је Херцеговина већ била огрезла у крви праведника. У Срђевићома је у то вријеме било 37 кућа, 34 домаћинства Ковачевића, два домаћинства Поповаца и једно домаћинство Милошевића. Укупно 249 становника од којих су стодвадесеторо била дјеца до 15 година. Село угледних домаћина, вриједних, поносних људи, пуно младости и напретка.
Браћо и сестре, тада сам имао 4 године и све што знам и што ћу рећи није моје сјећање, већ оно што сам чуо од старијих и прочитао о овој трагедији.
Почело је наредбом команданта усташко-домобранског гарнизона у Гацку Ферда Мусловића, да се Срђевићи и све живо у њима претворе у пепео. Таквој наредби радовале су се највише комшије – усташе из Фазлагића Куле како би остварили своју вјековну жељу и демонску намјеру да униште Срђевиће, да не оставе ни живе душе ни камен на камену, ни змију у трну.
Заплијењена домобранско-усташка архива увјерљиво свједочи да су у нападу учествовали усташки ројеви из Башића, Куле, Цернице, Меданића и Гацка ојачани са усташама из Борча. У злочиначком подухвату ангажовано је 350-400 до зуба наоружаних усташа.
Са првим зрацима сунца Мушан Џеко је Срђевљанима упутио поруку да не пружају отпор, да се скупе насред села и предају оружје. Знајући на кога су кренули, вјероватно су и сами знали да Срђевићи неће клекнути и сачекати зликовачку каму и пламен.
Злоносни обруч опасао је село. У том кругу језе и црне слутње осјећао се дах трагедије. Смрт је обиљежила Срђевиће. Но, ни то тешко , оловно јутро, ни мисли о дјеци и ближњима што боле, нису поколебали тај сој који је стасавао уз косовски завјет и Лазареву поруку „да није битна сила која напада, већ светиња која се брани“: Запамћено је да за одлуку о пробоју није потрошено пуно ријечи. Она се знала. Чврста, недвојбена, узвишена, била је као саморођена. Од колијевке са легендом о Петку и Стојану- хајдучки је дамар завјетно слиједио Његошев крик“Нека буде што бити неможе“
Неколицина храбрих одважних Срђевљана без колебања креће у пробој. Та чудесна велика-мала формација, већ искорачила из живота, пробија се у два правца-већина ка Бенту, најкраћем растојању до планине и три пушке ка ћуприји под селом.
У историјском запису о 5. септембру забиљежено је: Чим су се увјерили да од предаје оружја нема ништа, усташко-домобранске снаге су са свих страна напале село. Напад су подржавала и два брдска топа из правца Гацка. Иако су пред собом имали вишеструко надмоћнијег нападача, који је имао више митраљеза него Срђевљани пушака, десеторица наших бораца су као тигрови јурнули преко Бента чиме су заплашили и привукли на себе усташе који су држали под контролом ћуприју , тиме се створио слободни пролаз преко ћуприје за извлачење становништва из усташког обруча.
И док су три борца са много храбрости и мало муниције потискивали уплашене усташе од ћуприје у паклу Бента крвавих чела и кошуља наши су јунаци у нови Бенат – брану усташама уграђивали властите животе. Они другачије нису могли- у колони иза њих чуо се врисак дјеце. А о тој колони непосредни очевидац је написао: „ Призор драматичан попут масовног спектакла у ратним филмовима: читаве породице, мушко и женско, старо и младо са дјецом у наручју и малим завежљајем у рукама крећу се од својих кућа средином села у правцу замишљеног пробоја, гдје се већ зачела борба. Усташка милиција гађа рафалима и пушчаном паљбом по овој голорукој колони од 2-3 стотине чељади, која срља, пада и устаје, настављајући кретање брисаним простором, јер се нема гдје заклонити. Од Гацка пристижу домобранске колоне преко поља уз дејство топова чија се грмљавина мијеша са лелецима и вриском нејачи у паклену ратну симфонију.

Овом приликом из те крваве драме истичем јуначку смрт пријатеља Срђевљанима храброг Јакова Бјелице из Бањана. Братски је притекао у помоћ, међу првима кренуо у пробој према Бенту. Његова погибија појачала је код нас осјећај дуга – Срђевићи ће га вјечно памтити.
Са печатом посебне трагике носимо сјећање на страдање дјеце, мајки, дјевојака, на свирепости усташких зликоваца. Мртва мајка са неповријеђеним синчићем на грудима, друга мајка стеже на грудима мртво дијете и слуша ријечи једнога усташе „сијеци прст, шта се мучиш“, савјет другоме како да скине златну бурму. Син без мајке и мајка без сина чудом остају живи. Сцене и судбине које засјењују и античке трагедије.
Дјевојка са грудима избоденим бајонетом, старца бачена у ватру, усташке монструозности и бестијалности, које при помену човјеку леде крв.
Пред истражним органима послије рата, усташе, учесници у злочину, свједочећи о нападу на Срђевиће су изјавили да је било планирано да се послије предаје оружја, сво становништво затвори у двије штале и запали. Прије тога би од њих издвојили двадестак млађих Срђевљана и Срђевљанки које би одвели до Сарића греда ради мучења и понижавања. Дакле, усташама из Куле није било доста да побију све Срђевљане требало их је мучити и понижавати.
Тада и наредних дана Срђевићи су потпуно опљачкани, усташе су затекле пуне куће, пуне оборе, пуне амбаре. Пљачкали су и носили све што се могло понијети. Скидали су врата, прозоре, кровове, а послије тога су рушили и палили. Да је опљачкано све симболично потврђује и податак да су Срђевљани послије неког времена уз присуство тадашњих војних власти које су у међувремену дошле у Гацко, пронашле само у Башићима поред осталих ствари шест славских бардака са грбом Немањића. И данас се неки од њих чувају као непроцјењива породична вриједност.
Поред пљачке села усташе су истога дана оскрнавиле и Срђевску цркву- Храм Светог Николе из 14 вијека и у њему уништили драгоцјене седњовјековне фреске, иконе, порушили звоник а звоно избушено куршумима бацили у говеђе гробље.
Срђевићи су свих ратних година остали омеђине, згариште и коров.
Нас 43 живих који смо преживјели 5 .септембар не би дозволили да се некоме догоди ово.
Моја генерација је петосептембарску трагедију и потргано дјетињство носила у свијести као тамне, туробне странице живота.
У сновима ми смо их заборављали, враћајући се нашим почецима са оном чежњом која је носила сан о срећи:

Кад би могло, ја бих волио
Да се опет овдје родим.
Кад би могло, ја бих волио
Да опет исту мајку дојим.
Кад би могло, ја бих волио
Да опет овдје пропужем и прозборим.
Кад би могло, ја бих волио
Да се опет у истој цркви крстим.

Драга браћо и сестре, данас се сјећамо свих невино страдалих, од малог Веселина који погибе у мајчином наручју до старице Руже од 80 година, коју усташе живу спалише и изгори у својој кући.
20 погинулих и убијених, 8 рањених трагични је епилог злочиначког похода на Срђевиће.
Страдалници наши, поносу наш нека вам је вјечан помен. Ми овдје сабрани још једном са поносом изговарамо ваша имена: Јаков, Благоје, Ружа, Милуша, Видак, Милош, Стојан,Аница, Дара, Милева, Веселин, Јела, Гојко, Цвија, Видак,Никола, Ђурђа, Стево, Олга и Миодраг.
Браћо и сестре, хвала што ме саслушасте, нека у наредним годинама ово сабирање и молитва постане наша традиција сваког 5. Септембра и обавеза према прецима.
На крају у име свих Срђевљана желим да се захвалим:
Општини Гацко и начелнику Милану Радмиловићу, који заједно са нама све ово осмислише и организоваше и начелнику општине Берковићи господину Ненаду Абрамовићу који нам обезбеди камен за овај споменик.

Говор Видака Ковачевића у Срђевићима 5. септембра 2015. године