• Свако помињање 1. марта у БиХ Србе подсећа на дан када је 1992. године испред Старе православне цркве на Башчаршији у Сарајеву убијен српски сват Никола Гардовић, што је наговестило грађански рат, односно почетак трагичног ратног сукоба.

Пре тачно 26 годинa, на „крвавој“ српској свадби убијен је отац младожење, а православни свештеник Раденко Мировић је рањен. Убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да идентификује и казни, спалиле су и српску заставу.

Тог 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је венчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур, након чега је свадбени ручак био организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији.

После венчања, око стотину сватова у аутомобилској колони упутило се у Дом удаљен око седам километара. С обзиром да испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала 150 до 200 метара даље, код Вијећнице, где су остављени аутомобили, а сватови су пошли пешке према Црквеном дому.

Према сведочењима сватова и очевидаца, из пешачке зоне на Башчаршији сватовима је пришао бели „голф“ у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима озлоглашени Расим Делалић-Ћело. Они су изашли из возила и покушали барјактарима да одузму српске заставе.

Дошло је до комешања, после чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.

Један од сватова – Ацо Јованчић рекао је да су се тог дана сватови окупљали у сарајевском насељу Алипашино Поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима, истакли заставу – српску тробојку.

„Међутим, већ тада смо међу комшијама приметили њихову нетрпељивост и чули непримерене и злураде коментаре“, рекао је Јованчић. Он наводи да је десетак бандита покушало да дохвати и скине српску заставу, што им није дозвољено.

Провокације су ескалирале у порти цркве у Новом Сарајеву, јер су сватови били изложени псовкама, претњама и повицима: „Шта ћете ви овде? Није ово Србија! Идите у Србију!“.

Њега посебно боле сећања на покојног Николу, домаћина сватова, који је домаћинском плоском покушавао да одврати напаснике говорећи им: „Шта то чините? Не кварите ми весеље, срам вас било!“, а заузврат је пуцано у њега.

„Још осећам његову врелу крв на рукама, а нисам заборавио ни како ме мој бивши колега полицајац игнорисао када сам га замолио да позове милицију и хитну медицинску помоћ. Тада ме ухватила паника – он не реагује, а поред нас… Кроз сву ту гужву, пролазе чак три медицинска аута и не гледају на нас, а Никола нам умире на рукама…“, сећа се Јованчић, пензионисани полицајац.

За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Расим Делалић-Ћело касније јавно признао да је убио Гардовића.

Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице, али никада није окончан, јер је убијен 2008. године у Сарајеву.

ПРЕУЗЕТО СА ЈАДОВНО