НАСЛОВИ

ЗУРОВАЦ: Живим да бих сведочио о паклу хрватских логора, пржили су ме струјом, мокрили по мени!


  • Слободан Зуровац о књизи „Црна Лора“ и свим страхотама мучења Срба у последњем рату. У затвор ме послали они које сам звао на славу као пријатеље

15-zurovac-foto-b-subasic-_620x0

ЖИВИМ да бих сведочио о паклу усташких логора из деведесетих. Говори овако Слободан Зуровац који је преживео 125 апокалиптичних дана од априла до августа 1992. испуњених незамисливим болом и понижењима у мучилиштима хрватских оружаних снага у Метковићу, сплитској „Лори“ и у Љубушком.

Кад би се Зуровчева прича и приче његових сапатника преточиле у слике оне би засениле и житија највећих хришћанских мученика. Да се зло не би заборавило и поновило он је написао књигу „Црна Лора“, у издању Музеја жртава геноцида, у којој сведочи као очевидац и жртва о злоделима која срамоте људски род.

Кривица за хапшење, у ствари киднаповање, које су извели црнокошуљаши ХОС пред очима његове жене и деце, била је у томе што је био из угледне српске породице, чије су многе чланове усташе убиле у Другом светском рату. Био је крив јер је за разлику од мучитеља био и образован, угледан грађанин, породичан човек, због чега је на првим вишестраначким изборима у БиХ изабран испред Српске демократске странке да буде представник свог народа у влади Скупштине општине Чапљина у Западној Херцеговини.

Срби су на овом простору, познатом по оданости усташкој идеологији и злочинима, страховито страдали у Другом светском рату. Зуровац је почетком деведесетих осетио да то зло васкрсава, али његови напори да се поврати разум, одржи мир и заштити мањинска српска заједница били су узалудни. Одведен је из БиХ у војни конц-логор у Хрватској по налогу колега из општине, суграђана које је познавао целог живота.

– У „Лору“ су ме послали Перо Марковић, тада председник СО Чапљина, и Крунослав Кордић, председник Извршног одбора СО Чапљина. Те исте људе сам ја звао у кућу, на своју крсну славу, а на славу се не зове непријатељ. Бар сам ја тако мислио – каже Зуровац.

ЗЛОЧИНИ БЕЗ КРАЈА
КЊИГА Слободана Зуровца, која ће јавности бити представљена у Београду, данас у Свечаној сали ГО Стари град у 13 часова, потврђује налазе тужилаштва Хашког трибунала, али и жупанијског тужилаштва у Сплиту, о логору „Лора“ где су Срби батинани рукама, ногама, цевима, кундацима, кабловима. Пржени струјом. Извођени су на лажна стрељања, где је с њима игран руски рулет, кад су мучитељи окретали буренце револвера и окидали држећи жртви цев у устима. Поливани су снажним млазевима из ватрогасних шмркова и терани да целу ноћ буду на хладноћи. Присиљавани су да стоје на неиздрживој врућини и гледају у сунце док не ослепе, да једу со и пију слану воду, да пију мокраћу… Ти злочини остали су практично некажњени.

Он је брзо у логору сазнао по чијој је жељи ухапшен. Мучитељи су сваки ударац, а било их је безброј, пратили „поздравом“ од Марковића и Кордића, људи којима је веровао и сматрао их пријатељима. Зуровац је гледао Србе који издишу од батина и понижења пред његовим очима и питао се зашто га Бог не узме себи и спасе мука.

– У логорима сам научио да зло нема границе. Људи који су себе називали усташама, мушкарци и жене, пребијали су ме свакодневно, четири пута ми разбили лобању, изломили 12 ребара, одбили бубреге, трајно оштетили колена, гасили ми цигарете по телу и секли ножем. Пржили су ме струјом, гурали ми говна у уста, мокрили по мени. Кад су ме одвели полумртвог у клинички центар у Сплиту грађани у чекаоници су ме пљували и ударали. Медицинске сестре су ми немоћном сипале урин из „гуске“ у грло. Најокрутнија међу њима, Сенада, извадила ми је цевчице кроз које сам дисао после операције плућне марамице коју су пробила сломљена ребра. Кад сам дочекао слободу схватио сам: Бог ме је оставио живог да бих говорио о ономе што сам видео и преживео – сведочи Слободан.

Он је свестан да се његова књига некима неће свидети, јер суочава читаоца са ужасним чињеницама, проверљивим и прецизним, пред којима многи затварају очи.

– Двострука је мука писати овакву књигу. Прву муку сам преживео код пребијања и убијања, а другу пишући и подсећајући се тога. То је тешко писати, то је тешко рећи, непојмљиво је нормалном људском уму да човек човеку то ради. Зато се поставља питање зашто су ти људи то радили? Ту је поента. Одакле ми храброст да напишем све што ми се дешавало? Једноставно зато што је то истина. Свако јутро кад се умивам видим ожиљке на себи и не могу побећи од те истине – наводи Зуровац.

ТЕРАЛИ МЕ ДА ЈЕДЕМ ИЗМЕТ

ИЗУЗЕТНА храброст Слободана Зуровца може се оценити само искреношћу с којом описује муке којима је био подвргнут.

– Скинули су ме до гола и поставили на столицу за коју су ме везали. На кажипрст и једне и друге руке, на полни орган и на ножне палчеве везали су ми неку жицу. „Чето сад ћеш телефонирати“, огласи се један од усташа. Почеше да врте индукциони пољски телефон. Болови су били несношљиви, неописиви, тотално лудило, струја прожима цело тело, имам осећај да ћу сваки тренутак експлодирати. А у тренутку кад бих бол исказао вриштањем, један од усташа, у отворена уста, гурао ми је говна, а други црево с водом, како би им вода олакшала пут кроз ждрело. Кад би избацили црево рукама би ми стискали вилице како бих прогутао измет. Чим се тога сетим утроба ми се преврће – сведочи Зуровац о мучењу у „Лори“. 

Он подсећа да је нацистички конц-логор „Аушвиц“ постојао укупно четири године и осам месеци, а да је „Лора“, концентрациони логор у центру Сплита, трајала од 4. јануара 1992. до 25. августа 1997, пет година и седам месеци.

– Све то време ужасне крике Срба слушали су грађани у околини „Лоре“ и фратри из оближњег самостана. На вратима „Лоре“ стајао је човек и за 50 марака продавао улазнице онима који хоће да уђу и бију Србе. Кад се људи развеселе у кафани долазили су да се тако разоноде. То су знали сви, укључујући Туђмана и садашњег наводног антифашисту Месића. Било је општепознато да је сваки грађанин Сплита могао да дође у „Лору“ да пребија и убија Србе – горко говори Слободан.

Он наглашава да су непосредни извршиоци злочина криви, али су много кривљи они који су га наредили.

– То је западнохерцеговачка линија која је почињала с министром одбране Гојком Шушком, по чијим је сугестијама поступао Туђман, а спроводили председник самопроглашене Херцег Босне Мате Бобан и локални моћници као што је Перо Марковић. Подсетио бих да је и 1941. оснивање НДХ прво прогласио фратар-усташа дон Илија Томас у Западној Херцеговини, у Чапљини, а тек два дана касније то је учињено у Загребу – истиче Зуровац.

Саговорник „Новости“ горко констатује да је велики проблем што о ужасима у „Лори“ ћуте не само злочинци већ и многи њени заточеници.

– Многи су ме звали и тражили да их не помињем у књизи правдајући се: „Немој мене, имам жену и децу“. Заблуда је да ће их сачувати скривање истине. Опште је познато да онај ко не негује своју истину неговаће туђу лаж. Тако се губи идентитет и понављају грешке. То су Срби себи урадили у комунизму, а последице су очигледне. Оно што сам забележио у књизи је, с једне стране, историја, а с друге лек, начин да човек доживи прочишћење. Ова књига је и аманет потомству. Знате, највеће злочине над нама чинили су људи чији су очеви над нашим очевима чинили злочине 1941. године. Не бих желео да се тако нешто икада понови – закључује Слободан Зуровац.

Борис СУБАШИЋ / Новости.рс



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



О аутору

Оставите коментар