СЛИКАР МИМО ОСТАЛИХ: Лазар Дрљача – последњи богумил


  • Заљубљеник у Коњиц, Прењ, Неретву и Борачко језеро

    Dijaspora srpski.qxd

 

Академски сликар Лазар Дрљача

Академски сликар Лазар Дрљача

У рано прољеће 1930. године познати академски сликар Лазар Дрљача, који је студирао архитектуру и ликовну академију у Бечу, живио и радио у Паризу и излагао у Риму, у двоколици (чезе) коју је сам направио, први пут стиже у Коњиц, а недуго потом одлучује да се дефинитивно настани на Борачком језеру.

Заљубљеник у овај прелијепи дио Херцеговине, гдје је истовремено, како то народ каже „на Прењу снијег, а у долини цвијет“, истински поклоник природе Борачког језера, Неретве и коњичког краја, остао је пуне четири деценије, до 1970.године, када се смрт потписала испод његовог умјетничког и боемског живота.

Живио је у планинским колибама на Борцима и у Шантићевој вили,које су му додијелиле општинске власти Коњица. У Другом свјетском рату су му пролазеће војске слике растуриле и уништиле. „Остао сам го и бос. Срећом имао сам два већа платна на штафелају и слике са уљем на њима. Боју сам остругао и од тога платна направио себи одијело“, сјећао се касније.
Поратно раздобље, које у Дрљачи није умјело да препозна умјетника, преквалификовало га је у шумског радника „цапинера“, потом косца,када је почео да „гине од терета животнога“. Непосредно послије рата у пожару су изгорјеле све његове слике, осим једне.

Коњичка ћуприја-рад Лазара Дрљаче

Коњичка ћуприја-рад Лазара Дрљаче

Лазар Дрљача је цијели живот проживио врло оскудно,али је био права ризница духовног богатства. Од природних материјала које је налазио на Прењу,од биља и љекобиља, сам је правио боје за слике.Хранио се оним што је упецао на језеру и Неретви,прикупио у шуми или ископао из земље.Тек на почетку новог живота у Херцеговини отискао се на путовања низ Неретву, до Мостара или Дурмитора…

 

Још давне 1932. године за себе је рекао „Ја сам видите, након Рима и Париза,у којима сам стварао и излагао, постао прави, тврди босански сељак.Ја сам вам,уствари, богумил“. Његова једина жеља је била да буде сахрањен као богумил. Почивао је са осами поред „горског ока“ -Борачког језера, да би прије неколико година једно омладинско удружење из Сарајева на његову гробу подигло стећак са записом:

„НЕКА СЕ ЗНА,
ДА ОТКАДА НА МЕНЕ ПОСТАВИШЕ СТЕЋАК,
НИ ПУТНИЦИ ПО ЗЕМЉИ,
НИ ЗВИЈЕЗДЕ ПО НЕБУ
НЕ МОГУ ДА ЗАЛУТАЈУ.
МРТАВ ЖИВИМА ПОСТАХ ПУТОКАЗ“

Стећак на гробу Лазара Дрљаче на Борцима

Стећак на гробу Лазара Дрљаче на Борцима

Стећак постављен 2010.године

Стећак постављен 2010.године

Коњичани се са поносом сјећају овог великог умјетника,чудака и самотњака.Андрија и Зора Анђелић, који су службовали на Борцима, шест година су провели у најблискијим пријатељским односима са сликаром-пустињаком Лазаром Дрљачом. „Ријети су били они којима је Лазар Дрљача поклањао повјерење.Није залазио у куће по Борцима и у Коњицу.Само је код мене и још можда у двије куће радо долазио. Храну обично није прихватао, говорећи да се добро најео, а јео је невјероватмо нало“, присјећали су се касније Анђелићи.

 

Књижевник Драган Глоговац, Коњичанин са „задњом поштом“ у Вишеграду, написао је роман „Богумил“, у коме је је на умјетнички начин сачувао од заборава необичан животни пут академског сликара и боема Лазара Дрљаче, поготову другу половину проведену у овом кутку сјеверне Херцеговине. За Глоговчеву књигу књижевни критичари кажу да је „обогатила српску књижевност и ставила ново перо у њена шарена и јака крила“.

АУТОР: Миливоје Бештић
Извор: Слободна Херцеговина

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: ПРЕНОШЕЊЕ И КОПИРАЊЕ ТЕКСТОВА СА ПОРТАЛА СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА, УЗ ОБАВЕЗНО НАВОЂЕЊЕ ИЗВОРА И ЛИНКА, ДОЗВОЉЕНО ЈЕ САМО ОНИМ САЈТОВИМА КОЈИ КОРИСТЕ СРПСКО ПИСМО

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар