Небојша Глоговац: Савршена је она жена која се уклапа у твоје мане!


  • Разоткрити душу Небојше Глоговца, једног од најбољих српских глумаца, тешко је. Није потпуно и немогуће, дотакнете ли се приче о духовности, истини, човекољубљу, љубави, племенитости, стазама детињства у родној Херцеговини, које су му заувек остале урезане у сећање

glogovac1

Херцеговина у срцу: Жељка Радуловић и Небојша Глоговац

Разговарала: Жељка Радуловић / Новости.рс

– Сећам се Требиња, рвања са клинцима из краја на картонима између зграда, поломљене пушке коју ми је поклонио старији брат од једног друга. Сетим се ђеда Гаврила, бабе Даринке, ујака, стричева, плашћења сена у селу Драмишево код Невесиња, јахања коња без седла уз дедин благослов. Касније сам схватио да је то ретко благо и вредно искуство кога нема баш пуно међу мојим вршњацима, а поготово међу млађим људима.

Шта сте понели из родитељског дома, од оца Милована, проте и мајке Милене?
– Имао сам среће и благослов да је духовност била око мене, и од раног детињства почео сам интензивно да тако сагледавам живот. То јесте привелегија и добра смерница за даље.

Верујете ли у Бога, постите ли, јесте ли се икада исповедили?
– Као млад сам постио и исповедао се, сада ретко идем у цркву. Временом сам схватио да моја вера не мора да буде упућена на црквене и Библијске мотиве. Свакако да и црквена страна има своје предности, али са познавањем тог система, човек може то да регулише, сам са собом и са Богом у себи.

Од чега је саткана људска душа?
– Душа је све оно што нас вуче ка љубави, идеалима, доброти, човекољубљу, емпатији. Људска душа је нека промисао, космичка сила у нама која нас чини ближим Богу и разликује нас од животиња и чини нас вишим бићима.

Да ли сте се икада осетили беспомоћно?
– Како да не? То су фазе када мислиш да је тешко даље и да немаш снаге, али из тога се човек диже. Ту се и види људска снага, јер “на муци се познају јунаци”. Беспомоћност нас чини јачим, јер тад из себе извлачиш све силе да се уздигнеш и наставиш даље.

Рађа ли се човек са емпатијом?
– Верујем да се рађа, јер то је насушна људска потреба. Али, уколико животне околности, родитељски дом не пружају подршку човекољубљу, онда младо људско биће почиње то осећање да трансформише у бес, мржњу, или самољубље. Деца која нису мажена, немају загрљаја и љубави много више пате и веће психичке последице имају него деца која имају мало хране и одрастају у сиромашним околностима.

Чини се да су моралне вредности (част, поштење, достојанство, понос, људскост…) скрајнуте негде?
– Утисак је да је данашњи свет тотално комерцијализован и да је нека спољна љуштура најважнија. Вредности које су неисплативе и које не могу новцем да се купе су склоњене. Новац је постао комплетна логика људског понашања и деловања, што је страшно. С друге стране, остаје потреба за вредностима, али тај раскорак, бојим се да ће негде дубоко да боли људе и да због тога долази до гомиле несугласица и проблема.

Када човек може да каже да је слободан, онако истински?
– Никад до краја. У томе га спутава материјална машинерија. Цела планета је обавијена истим лаком који не дозвољава слободу. Слобода је ненаплатива и често неисплатива, али је бескрајно вредна.

Како је ваш посао узвишен и племенит, требало би и да је уметност цењена?
– Није цењена. Мој посао има могућност да буде узвишен, али у конкретним стварима и делима, али има ту и реклама и комерцијалних филмова. Постоје људи који уз много одрицања од материјалног успевају да буду војници уметности и таквог промишљања. Али, то је ужасно тежак пут и дивим се таквима.

Да ли спутавате осећања или их покажете баш онако како осетите?
– Немогуће је увек показати осећања у пуном интензитету као што је немогуће говорити само истину, јер би то био врло брз пут ка лудилу или изгнанству. Када бих одлучио да будем искључиво духовно биће и да се осамим у неком манастиру тада бих могао много лакше да говорим стално истину. Али, и таква истина мора да се прилагоди некоме, јер да би вас разумео морате му то рећи на начин који он може да прихвати, тако да све то има гомилу нијанси.

Чему сте учили синове Гаврила (17) и Милоша (14)?
– Покушавао сам да моје грешке и мане њих заобиђу. Али, родитељство је чудан процес, јер понављамо грешке својих родитеља. Досадан сам као и мој отац или мајка са неким саветима, тако да видим да и ја њих смарам. Али и кроз свађу они одрастају и стичу своје становише и сигурност. Синове учим да буду храбри, да смеју да кажу истину, да држе свој став, да умеју да воле, да чувају себе и оне који су им драги.

Да ли се човек са годинама више враћа коренима?
– Ја сам Херцеговац сто посто, мајка је из Невесиња од Самарџија, баба од Васиљевића, Глоговци из Драмишева код Невесиња. Родио сам се у Тебињу, живео тамо шест година и у мом пореклу нема мрље. Зато ако немаш то у себи немаш где ни да се враћаш. Што смо старији, просто имамо више могућности за то. Од 20-те до 40-те установљаваш се као човек. То је период стицања, формирања породице, стварања порода. Након тога се јавља потреба за извором и кад год могу са радошћу идем у Херцеговину.

Које циљеве сте зацртали?
– Не правим дугорочне планове. Са младим и изузетним редитељем Игором Вуком Торбицом радимо представу “Разбијени крчаг” по драми Хајнриха фон Клајста и премијера би требало да буде крајем јануара. Јако је занимљиво, духовито, луцидно.

Каква би требало да буде идеална жена?
– Како ја нисам идеалан, не очекујем ни савршену жену, нити то постоји. Добра је она која се уклапа у твоје предности и мане, када једно друго попуњавате и допуњавате и као планинари једно друго вучете уз уже и правите заједницу од та два крња објекта, какви смо ми људи. Свако од нас је помало крњи, понегде много јак, понегде слаб и прихватити једно друго са свим манама и врлинама може да буде близу идеалног.

Можете ли за себе да кажете да живите здрав живот?
– Све више. Пре пола године сам престао да пијем, цигаре избегавам. Не једем прерађевине и дуготрајне производе. Поврће редовно купујем на пијаци и обожавам да кувам. Ирска пита ми је омиљена. Пола килограма празилука, толико црвеног лука издинстате на путеру и уљу, додате килограм бифтека исецканог на коцкице, сипа се пола литре црног пива, уз додатке мајчине душице и разних зачина и једно јаје. Крчка се сат и по. У међувремену развучете тесто, премажете га сенфом, ставите надев, то се умота у ролат, стави у рерну и пече 45 минута. Генијално је. Данас сам, на пример, кувао рибић са поврћем, супу. Присталица сам равнотеже у исхрани, али не могу без меса, јер ми даје енергију.

Недавна премијера Шекспировог дела “Сан летње ноћи” у коме тумачите главну улогу као да је осмишљена да нам донесе радост и смех…?
– Постоји простор у који увек можемо да побегнемо од муке. Стварамо свет, као и у представи вилењака и маште, љубави, отворености, среће у који можемо да се скријемо као у неком прибежишту смеха и надања. Али то је бајка. Понекад је потребна, али се мораш брзо вратити у стварност. Јер нема дана без ноћи, ни среће без суза.

Одбили сте понуду приватних факултета на којима ваше колеге увелико предају. Зашто?
– Свако одговара за своје поступке. Ни себи нисам објаснио неке ствари што се тиче глуме, још не владам разним сегментима свог посла колико бих могао. Због тога нисам био довољно спреман да обликујем ставове младих људи, будућих глумаца. То је јако пипава и осетљива ствар и имам поштовање према тој професији.

Мотори као страст?
Десетак година возим моторе и чини ме срећним слобода, чистоћа и отвореност простора, доживљај како јездим кроз природу и пространства. То је узбудљиво и тешко објашњиво, али је лепо.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар