Јово Радош: Изгнанство војводе Луке Вукаловића (ВИДЕО)


44

Сједи соко на високом бору
гледа лађу на дебелом мору,
ђе јој прамац про таласа клеца,
а катарка облаке просјеца.
На палубу изишла господа
европског ођела и хода,
а међ’ њима без р’јечи и гласа
стоји осам људских горостаса,
ођевени у одежде фине
српског рода из Херцеговине,
са Зубаца, са камених чука,
у средини Вукаловић Лука,
устаници, сада изгнаници,
ја од кога, од најближег свога,
од Николе црногорског књаза,
од ког паде велика омраза
на честите српске витезове,
што су широм земље Херцегове
с Турцима се за слободу били,
побједама народ соколили.

Због таштине и сујете клете
књаз подмукле обмане исплете
да се свуда оклевета Лука,
као некад Обилић од Вука,
да у Светог Саве ђедовини
нема мјеста њему и дружини,
већ да селе за земљу Русију
да Турцима не праве бусију
да се смири земља Херцегова,
што но десет година ратова
под Лукином сабљом и барјаком
и српскијем на заврати знаком.
То још траже и владе Европе,
да се српској борби затру стопе
и поништи оно што је било
узалуд се опет крварило.

 

Да спријечи гору трагедију
приста Лука ићи за Русију.
тешка срца и с болом у души.
у њему се читав свијет сруши
С брода гледа врхове планина
ђе остаде земља од старина,
за коју се гинуло кроз вр’јеме
од кад турско навали се бреме.
Остадоше крвава бојишта
остадоше затрта огњишта,
оста нејач, оста племе драго
и завичај најмилије благо,
три најдража од дјетинства сунца
Крушевица, Суторина, Зупца,
што но леже испод Јастребице
и рађају српске узданице.

Ћути Лука, а мисли се множе,
из ове се коже сад не може
судбина је досад тако шћела
да ми глава није одлећела
од турскије паша и низама,
већ од грке р’јечи, која слама
и у души копа живе ране,
које ће се гнојити кроз дане
и посјећ ме у далеком св’јету,
не у боју, него у кревету.
Јес Русија наша мајка мила,
ал’ су Зупца мене отхранила
мисли ће ми вазда тамо бити
душа ће ми над њима лебдити.

 

Глас из гроба код Полтаве града
још се може чути понекада
и у степи кад се спусти вече,
српске гусле однекле зајече
те поруке вјетрови доносе
Јастребици на планинске косе.
Из облака, када ту наврате
стигну р’јечи отуда послате:
„нисам мртав док ме се сјећате“.

 

У Гајдобри,  о Илиндану 2015.

 

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар