ИЗЛОЖБА ПРЕБИЛОВЦИ: Памћење као национални завјет


  • Изложба Пребиловци, је покушај да барем дјелимично буде испуњена завјетна мисао Св. Николаја Жичког према којој Срби не смију да се свете, јер освету треба оставити Богу, али морају да памте своје жртве

autori

За Слободну Херцеговину
пишу Предраг Лозо и Драгослав Илић, аутори изложбе „Пребиловци“

У условима Другог свјетског рата када је Трећи рајх проводио своју расну политику према јеврејском народу један од његових савезника на Балкану сличну расну политику проводио је и према Србима. Ипак, геноцид над Србима не можемо посматрати као механички пренесен процес у Независну Државу Хрватску (НДХ). Напротив, европски амбијент у којем је вршен холокауст постао је само историјски оквир у којем је геноцид над Србима био могућ, док је сам геноцид био домаћа радиност.
Правашка политика, чију црвену нит је чинила србофобија, уродила је појавом, како стручњаци тврде, самониклог, урођеничког фашизма. Стога је и геноцид над Србима провођен са свом урођеничком бестијалношћу. На читавом државном подручју НДХ готово да нема ни најмањег мјеста насељеног српским народом које нема неку рану, која свједочи о тој бестијалности. Ипак, постоји неколико таквих мјеста које дубином рана могу бити свједочанство трагедије једног читавог народа у историјском невремену.
Страдање села Пребиловци 1941. године заузима посебно мјесто у карактерологији геноцида у НДХ. Истовремено, бацање жена и дјеце у Шурманачку јаму код Међугорја представља кошмар људске историје и неизбрисиву мрљу 20. вијека.

iyloyba 01_1

Изложба Пребиловци, је покушај да барем дјелимично буде испуњена завјетна мисао Св. Николаја Жичког према којој Срби не смију да се свете, јер освету треба оставити Богу, али морају да памте своје жртве

Камење и бомбе бачене за пребиловачком нејачи у понор Голубинке само су претходница порицања злочина и промоције заборава од стране злочинаца и њихових настављача. Не говори ли нам то о злочиначкој потреби промовисања заборава? Не говори ли нам о трауми гушења истине. Све то што модерна наука дефинише као само хронолошки и редослиједни наставак злочина налазимо овдје. Једна страна ауторка, Џудит Херман у свом дјелу посвећеном геноциду под називом ,,Траума и опоравак“ каже:
,,Злочиначко понашање увек се дефинише несавладивом потребом починиоца да промовише заборав. Тајновитост и тишина су прве линије одбране починиоца. Ако то не успе, починилац напада кредибилитет жртве. А ако жртву не може да ућутка, покушава да обезбеди да је нико не слуша, било безобзирним порицањем, било рационализацијом злочина“. И наставља:
,,После сваког зверства човек може да очекује иста предвидљива извињења: то се никада није догодило; жртва лаже; жртва претерује; жртва скреће пажњу на себе; а у сваком случају, време је да се прошлост заборави и да се крене даље. Што је починилац моћнији већи је његов прерогатив да се именује и дефинише реалност, а његови аргументи преовладавају утолико јаче“.

Пребиловци као слика страдања у НДХ су свједок трауме која се рађа из вишедеценијског ћутања и порицања починиоца, које је комплементарно са црном рупом историјске амнезије. Наука сада полако надограђује проучавање порицања геноцида једним новим његовим развојним дијелом. Тако нам још једна ауторка Дебора Липштат у свом дјелу ,,Јерменски геноцид“ каже:
,,Порицање геноцида тежи да преобликује историју како би демонизовало жртве и рехабилитовало починиоце, и свакако је – последњи стадијум геноцида“.
Пребиловци су са својим страдањем и његовим порицањем значајни за науку о геноциду. То порицање, сакривање злочина и ома­ловажавање жртве из дубине Шурманачке јаме пење се на бријег у мјесту Бијаково код Међугорја и на том мјесту, у култу приказивања Госпе, прелази у сакрално-догматски карактер једне заједнице, који се проширује глорификацијом злочинца и дјелује као саставни кохезивни фактор идентитета те заједнице.

Шта тек након тога рећи и како објаснити и разумјети чињеницу да су и у нашем народу, жртви геноцида, многи били спремни на заборав и ћутање. Како објаснити страшни бетон на херцеговачким јамама 1961. године!? Појмови колективне лоботомије и мантричног самозасљепљивања „братством и јединством“, могу нам само дјелимично помоћи, али не и одгонетнути комплетну суштину појаве. Исто тако никада до краја није објашњива голгота пребиловачког сељака у настојању да, без обзира на све препреке, не заборави своје жртве, да животом и сјећањем побиједи смрт и заборав.
Какво то човјечанство на савјести може носити жиг ћутања о 300 дјечијих лобања пронађених у Шурманачкој јами? То су лобање дјеце коју су безбожници мучки ударали по рукама док су покушавала да се задрже на рубу понора? У име којих вриједности можемо као људски род себи дозволити заборав ових чињеница?
Сама чињеница да су Пребиловчани ексхумацију своје именчади и првенчади, мајки и сестара, мученика и мученица, крајем ‘90. године вршили под наоружаним стражама, осим најаве рата, говори нам да је и тада истина и успомена на жртву била опасна и по животе њених потомака и родбине. То се најбоље показало у јуну 1992. године када рушитељска хорда рушећи спомен-храм у изградњи и крипту наставља започето 1941. Егзодус Пребиловчана и Срба из долине Неретве уопште само је показао да су нам мученичке мошти отвориле очи, да се не понови, тј. да се не вјерује онима којима се вјеровати не може. За жртве пребиловачке и остале из подручја Доње Херцеговине могло би се рећи да су, својим двоструким страдањем, управо ударили темељ свијести и одбране српског народа од новог геноцида, тј. темељ Републике Српске. Република Српска управо и на примјеру пребиловачких и других доњохрецеговачких мученика показује да је највеће НЕ геноциду, коју је основао, по ријечима Милорада Екмечића, српског академика из Пребиловаца, остатак остатака кланог, а недокланог српског народа западно од Дрине. Што се геноцида тиче, погледајмо данашње стање Срба у Доњој Херцеговини и све ће бити кристално јасно. Превенција геноцида није дуг поједица или институција него свих нас.

iyloyba 05
Пребиловци – појам који би, уз свестрадалне Јасеновац, Јадовно, Ливањско поље, Придворицу,… у српском завјетном пољу, поред косовског темеља, требао да буде један од камена међаша, кипти у својој метафизичкој вишеслојности и вишезначности. Предио Херцеговине уопште, Доње Херцеговине, самим тим, и Пребиловаца јесте земља бурне прошлости, великог контраста и јаког утиска, живота и смрти, борбе и ропства, свјетлости и таме,… Зато је изложба Пребиловци, покушај да барем дјелимично буде испуњена завјетна мисао Св. Николаја Жичког према којој Срби не смију да се свете, јер освету треба оставити Богу, али морају да памте своје жртве, да се њима поносе, да им зидају храмове и поју химне. Јер како каже наш филозоф Богољуб Шијаковић „заборав жртве је заборав Бога“.

iylozba 01
Подијељена у више тематских јединица од ране историје пребиловачког краја, преко предратног и времена злочина, па све до 90-их и садашњице, скроман је покушај да се тај контраст ослика у обиму у коме је то могуће.
Ако ће глас њен, или глас о њој, допринијети разбијању варљиве тишине која се, послије злочина, у циклусима јавља, као у пјесми „Клетва“, непознатог аутора, на споменику у пребиловачком гробљу, или ће нас подстаћи да се запитамо јесмо ли народ вриједан наших предака као у Бећковићевој пјесми „Перо инжењера Обрадовића“, надати се да се она може сматрати успјелом. Ако ћемо и њу као и оно што се досад урадило и оно што сви тек морамо, као народ, да учинимо још за Пребиловце, заједно са једном круном Храмом Христовог Васкрсења у Пребиловцима, као у сценама из немањићких манастира, гдје ктитори приносе храм Господу, принијети као задужбину истини и божијој љубави, можемо сматрати да смо бар дјелићем достојни помена имена невиних жртава.

Извор: Слободна Херцеговина – први херцеговачки електронски магазин

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар