Гатачке сеобе и диобе

  • Трагајући за напреднијим мјестима, заборављамо завичај.  Заборављамо прошлост, како националну тако и ону сопствену, дјечачку и младалачку; и своје коријене, сакривене по подрумима и викендицама, а завичајне слике урамљене у срцу већ прецртавамо уличним спрејем.

gacko-01a

Фото: Слободна Херцеговина

14371814_1310386062345316_757204998_n-1

АУТОР: Раде Црногорац, студент Факултета политичких наука у Београду

Хипнотисани градском вревом напуштамо сеоску тишину, ритам варошице замјењујемо аритмијом великих градова. Губимо се у простору, јер не цијенимо себе. Дух самопорицања је освојио све градове, зашто не би и нас у њима? Зар је потребно мислити о Гацку и Херцеговини, о свим узалудностима, о историји и традицији, кад је општеприхваћено модерно и западно ?
Зар има нешто вриједно у том Гацку, опустошеном и заборављеном, и зар је икада било ?

Ова питања постављају они који су Гацко и Херцеговину заборавили, презрели и зашто не рећи – издали. И за трен, из атмосфере „презрене“ носталгије, мисао се враћа осамдесет година уназад, у малу послијератну варошицу, како израња из сјећања врлог Гачанина Риста Грђића.

У току Првог свјетског рата цијела генерација је изгубљена, а његов крај обиљежили су шпањолска грозница и стравична глад. Преживјели ратници, физички и душевно исцрпљени и израњавани, жељни „зрака и млека и беле јутарње росе“, чинили су посљедње остатке свијета који је тај рат срушио. У новој држави израњају на површину десетине гатачких првака и заузимају видно мјесто у научним, културним и политичким круговима Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Гацко је сразмјерно дало интелектуалаца између два рата, наводи Ристо, више него било који срез у Босни и Херцеговини. Тадашње Гацко је даровало митрополита Петра Зимоњића (потоњег мученика и свеца), његову браћу Аћима и Стевана, германисту проф.др Пера Слијепчевића , Шћепана и Васиља Грђића, судију Јована Старовића, швајцарског ђака и професора Јована Гузину, правнике Ђока Ковачевића и Рада Старовића, љекаре Новака Лојовића и Ђорђа Милошевића, академског сликара Јевта Перића, потом Сашу Билића, Милутина Јањушевића, Обрена Вукомановића и Сава Слијепчевића, пристигле са енглеских универзитета; свештенике Боришу Старовића и Косту Зимоњића, и бројне друге интелектуалце, научне, просвјетне и политичке раднике.

Зар је то мало? Зар су ова имена неважна Београду и Србији? Изгледа да јесу. Управо онолико колико је актуелном Београду неважан Лука Ћеловић-Требињац, један од највећих дародаваца том истом Београду, од кога је добио неасфалтирану и запуштену улицу у Борчи, да носи његово име.

Дакле, ти људи су чинили праву српску елиту.
Поставља се неизбјежно питање: Шта се догодило са гатачким потенцијалом у протеклих седамдесет година?
Одговор се може дати у ширем контексту. Наиме, догодио се комунизам и у његовим оквирима обимно насиље над духом. Подобни шегрти, чобани и уличари добили су одликовања, звања и титуле, а неподобни професори, књижевници и научници, дакле интелектуална елита, су напросто проскрибовани, склоњени у страну или потпуно уклоњени.
Гатачка памет се расула по бијелом свијету, а нове интелектуалне снаге су силом ( у неким случајевима и драговољно) укалупљене у комунистички систем. Укалупљене, дакле, у интелектуалну тишину. Та тишина је прекинута ратном тутњавом која је Србе, а међу њима и Гачане, други пут расула по свијету и трећи пут опасно угрозила њихов опстанак, у једном вијеку.
Довољно је поменути једно Сарајево из кога је протјерано 150.000 Срба. Међу њима, знатан број Гачана је напустио земљу и као многе изгубљене генерације погођене искуством прогона, изгубио спону са колијевком.

Дакле, прво искуство којим се раскида веза са колијевком је ратно искуство страдања.

Друго искуство је оно које се доживљава у протеклих двадесет година, дакле, послијератно.
Из привредно уништених херцеговачких општина породице су селиле у Србију, своју матицу, у потрази за бољим и задовољнијим животом. И то је природно кретање становништва, проистекло из економских разлога.

Међутим, Гацко у коме су девастирана бројна предузећа, ипак није припадало реду привредно осакаћених општина. Херцеговачки гигант, Рудник и Термоелектрана „Гацко“ је био и остао битан носилац привређивања, са више од хиљаду радника, као фабрика новца, која је пунила, и која и данас, у битној мјери, попуњава буџет Републике Српске.

Међутим, и поред таквог потенцијала за развој, Гацко је остало мала варошица, у својој несхватљивој стагнацији, са склоношћу да остане пуста.
Гатачка омладина углавном одлази у универзитетске градове, са двије тежње: прва је да заврше факултете, а друга да се никада не врате да живе у Гацку.
То је истина са којом се морамо суочити. Млади и образовани људи не желе да живе у мјесту у којем се њихова перспектива своди на неизвјесна партијска запошљавања у Термоелектрани, предузећу са крајње неизвјесном судбином. Наравно, могућност запослења у њој се односи првенствено на студенте техничких наука. Шта је са осталима?

Уосталом, запослење у истој Термоелектрани није јемац бољег и задовољнијег живота. Живот у Гацку, које каска не само за развијеним општинама (а има потенцијал развијене општине), већ заостаје и за знатно сиромашнијим окружењем, своди се на просту монотонију. Живот се своди на инерцију, на непокретност која се испољава или као напорна учмалост или као досадна тромост, без перспективе, без великих ишчекивања која ће Гацко пробудити из дремежа.
Не може се прескочити значајна стопа незапослености, као неизоставни чинилац тежње да се Гацко напусти и да се онај који га напушта, поучен горким искуством, у њега не врати.

Међутим, гатачке сеобе су у обимној мјери посљедица гатачких диоба.

Господо политичари, питам ја вас: Јесу ли житељи Гацка грађани или само становници ? Ваше диобе су на политичкој основи вјероватно оправдане, али кад оне доведу у питање опстанак грађана који су темељ и општине и републике, оне постају поражавајуће.

Политичари годинама држе Херцеговину у ичекивању. Народу понестаје стрпљења, а Пекић је говорио да је нестрпљење истјерало људе из Раја. Из гатачког Раја су посљедње деценије многи отишли (истјерао их је лош живот), али је јасно, како Бећковић каже, да из Пакла није истјеран нико.

Замислите се над ријечима ових великана и запитајте се: Јесу ли грађани Гацка усред диоба и сеоба, као путници између Раја и Пакла ?

Ево, поставите ово питање у Народној скупштини, даме и господо посланици. Да се већ једном чује за то Гацко, да разријешимо дилему: јесмо ли становници „девете рупе на свирали“ уз чије звуке игра пола Републике Српске или грађани, који имају право да не буду изоловани, само зато што виде другачијим очима локалну и републичку власт !?

Гатачку омладину нико не може кривити за гатачко јесеновање. Млади људи одлазе и трагају за бољим животом. Међутим, пасивност гатачке омладине расијане по Београду и Новом Саду, дјелује и више него забрињавајуће.

Недавно сам упознао професора београдског универзитета који је одселио из родног Никшића прије двадесет пет година. Није заборавио ни ријеч изворног језика, говори чистом ијекавицом, сачувао је традицију и вјеру, није оставио своје коријене.

Млади Херцеговци данас, више него икада, утапају свој херцеговачки идентитет у неку урбану, модерну, безличну и безимену каљугу, обесмишљавајући себе и урушавајући препознатљиве црте херцеговачког карактера.

Треба ли да појасним шта чини ту модерну каљугу? Или да, узевши у обзир чињеницу шта у „модерним“ велеградовима упијају студенти из провинције, одмах кажем да ту каљугу чине сва легла наркомана и бјелосвјетске олоши!? Егзит је кошница пуна наркомана омамљених електронским зујањем. Ако је комунизам од човјека направио мајмуна, запад је од истог човјека направио инсекта. Егзит је фестивал неморала и продукт петооктобарског петоколонашког пуча. Пети октобар 2000.отворио је западњачку Пандорину кутију из које су се Србијом расули самомржња, самопорицање, невладине организације и параде срама. У таквој аутошовинистичкој атмосфери, млади херцеговачки човјек мора остати досљедан својим коријенима.

Црна Гора и Херцеговина су дале најбоље примјере чојства и јунаштва. Ако је мало Гацко прије осамдесет година створило такву елиту, чије је мисли брусио камен, чија је срца напајала епска традиција, а тијело хранила посна херцеговачка земља; онда се данашња генерација младих Гачана мора осврнути и сачувати чврсти карактер, родољубље, бистрину мисли и богољубље. То сигурно неће остварити ако посегне за модерним сластима. Докажимо да немамо комплексе, да имамо своје и да нам не треба туђе. Покажимо нашим модерним вршњацима да смо имамо нешто боље од МекДоналдса, марихуане и Егзита. То је оно што је затечено, што је наслијеђено, што морамо сачувати. То је традиција српског народа!

Гдје ћемо сачувати ту традицију ако не у Гацку? Одакле ћемо је ширити ако не из Гацка?
Можемо се стидјети тога како Гацко данас изгледа, али нипошто не смијемо потцијенити гатачки народ, његову вољу и снагу да корача напријед.

Морамо се активирати. Ако мислите да је наш највећи допринос заокруживање неког броја на гласачком листићу, грдно се варате. Наш допринос слиједи из нашег удруживања, да будемо једно име – гатачко и да будемо Гачани, у Гацку, у Београду, на Антарктику, гдје год да се налазимо.
Ја не знам шта Гацко може учинити за нас, али знам шта ми можемо учинити за Гацко.
Довољно је да се пробудимо и ујединимо, да почнемо мислити о Гацку и за Гацко. Само тако ћемо сачувати идентитет и спасити завичај.

Послужићу се ријечима некадашњег Србина, које се могу примијенити и на Гацко. Допуњене, гласе овако: Педесет година смо се Богу молили да комунизам оде, и отишао је. А данас му се поново молимо да се више никада не врати!

Ујединимо се да оставимо Гацко бољим него што смо га затекли и заједно кренемо путем славних Гачана: ратника у рату, интелектуалаца у миру.

Извор: Слободна Херцеговина




ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар