ГАЛЕРИЈА ЗНАМЕНИТИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Нићифор Дучић и Серафим Перовић лучоноше просвјетитељства
НАСЛОВИ

ГАЛЕРИЈА ЗНАМЕНИТИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Нићифор Дучић и Серафим Перовић лучоноше просвјетитељства

  • Цео 19. век у Србији, Старој Херцеговин, Црној Гори, Боки Которској и Босни био је испуњен бунама, устанцима и борбом Срба за независност, како на политичком тако и на културном плану.

Манастир Дужи

Срби су чинили велике напоре да сачувају национални идентитет и духовност, па су сво то време, поред осталог, радили на отварању школа, на ширењу образовања и писмености.

У Херцеговини и требињском крају, два пострижника манастира Дужи, јеромонаси Нићифор Дучић и Серафим Перовић, по повратку са школовања из Београда у свој родни крај, усмеравани још од малих ногу, Нићифор под патронатом свог стрица архимандрита Јевстатија Дучића а Серафим под патронатом свог стрица Партенија, игумана манастира Дужи, схватили су да само образовани људи могу да воде ка просперитету и борби српског народа за остварење слободе, независности и опстанка.

Поред предавања на Богословији у Београду слушали су предавања и на Великој школи, која је водио професор Ђуро Даничић, српски филолог, један од бранилаца идеја и погледа Вука Стефановића Караџића.

По завршетку школовања, Дучић и Перовић су позвани из сарајевске српске црквене општине да дођу и да раде као учитељи, али су они то одбили и остали уз свој херцеговачки народ.

У Херцеговини је књижевни и просветни рад почивао на одређеном броју образованих људи, а то су пре свега били свештеници, који су се борили за црквено-школску аутономију. Нарочито су калуђери били ослонац духовног и културног препорода који се разбуктао половином 19. века.

У манастиру Дужи 1857. године Нићифор Дучић и Серафим Перовић отварају основну школу за српску децу.

Нићифор Дучић

У свом запису из 1857. године, на путу из Дубровника за Сарајево, где је требао да преузме дужност руског конзула, Александар Гиљфердинг је записао: „У целој Босни и Херцеговини није било бољег манастира нити марљивијих и ревносних калуђера на пољу просвећивања народа него што је било братство манастира Дужи.  У манастирску основну школу, у време нашег доласка, похађало је осам малишана. Број је мали јер је Требиње сувише удаљено од манастира да би ученици могли свакодневно долазити. Због тога ђаци морају да живе у манастиру, а сви родитељи нису у могућности да плаћају њихово издржавање, а и манастир  је у оскудном стању па не може издржавати већи број деце.„

Школа је 1903. године премештена у нову манастирску зграду и радила је са мањим прекидима све до Другог светског рата.

Серафим Перовић

Серафим Перовић 1858. године постаје игуман манастира Житомислић, па њих двојица и ту оснивају школу за описмењавање деце, где је већ од 1848. године радила прва богословска школа у Херцеговини.

Књига из којих се учило било је врлао мало. Набављање су из Србије и Русије. Два културна центра и седиште српске интелигенције у доба турске власти били су Мостар и Сарајево. Срби широм Херцеговине су подржавали све акције које су биле усмерене на духовни и културни преображај народа. Турске власти су дозволиле да се у Сарајеву 1866. године оснује штампарија, пре свега, с циљем да се у Босанском вилајету, пред очима власти и под будном контролом, штампају школске и друге књиге. И поред тога, књиге већине српских писаца штампане су у Новом Саду, Београду и Земуну.

Но, и поред великог труда појединаца, образованост и писменост су били на веома ниском нивоу.

Окупацијом Аустроугарске, 1878. године,  кад долази до друштвених и политичких промена у Босни и Херцеговини, било је само 56 основних школа, са 3258 ученика.

Серафим Перовић и Нићифор Дучић су, поред духовних ствари, својим делом покренули и донекле омасовили потребу за школовањем и потребом за књигом.

Кроз њихове школе прошли су многи касније познати Херцеговци.

Због својих идеја и дела, тада већ архимандрит Серафим Перовић бива 1870. године ухапшен од стране турских власти, затварен заједно са архимандритом Леонтијем Радуловићем и прогнани  у Цариград, затим у Триполи, па у пустињски град Мурзук, где су остали пет година. По ослобађању и повратку у манастир Житомислић Серафим Перовић одлази на две године у Русију, где ради на прикупљању свакојаке помоћи за манастир Житомислић.

Својим преданим радом игуман Серафим Перовић је именован 1889. године за митрополита захумско-херцеговачког, наследивши свог животног сапутника, митрополита херцеговачко-захумског Леонтија Радуловића, такође Требињца, родом из села Туља.

Нићифор Дучић, по пропасти херцеговачког устанка у коме је војевао заједно са Луком Вукаловићем, прелази 1864. године у Кнежевину Црну Гору, где ради на оснивању десет школа и Богословије на Цетињу.

Са титулом архимандрита Српске православне цркве Нићифор Дучић 1886. године одлази на Сорбону где слуша предавања из историје, географије, филозофије и књижевности. Уз бављење историјом и књижевношћу, као образован човек,  постаје члан Српске краљевске академије, председник Српског ученог друштва, те управник Народне библиотеке Србије.

Ова два истакнута Требињца, Серафим Перовић, чије је крштено име било Сава, рођен је 1827. године у Горици крај Требиња, од оца Јова и мајке Анице и Нићифор Дучић, који је рођен 1832. године у селу Луг, крај Требиња, световног имена Никола, од оца Јевта и мајке Соке, пример су чојства, јунаштва, бораца за слободу и очување српског идентитета за време Турске и Аустроугарске окупације, не дозволивши да се угасе живот и обележје српског народа.

Својим делом су отворили очи и указали на праведни пут многим Србима у истрајности и оданости своме роду, у коме је остало вечно спомињање њихових имена.

 

Припремио Миливоје Мишо Рупић

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина