ГАЛЕРИЈА БЕСМРТНИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Јован Р. Деретић, творац Историје српске књижевности


  • Навршило се 14 година од смрти једног од највећих српских интелектуалаца из Херцеговине. Дучићево Требиње је прије двије године добило улицу Јована Р. Деретића, књижевног историчара и професора Филошког факултета у Београду, као и међународних универзитета. Портал Слободна Херцеговина, са посебним поштовањем према лику и дјелу чувеног професора, који је задужио свеукупну српску културу, преноси слово које су написали Мило Ломпар и Сава Даутовић

jovan_ r_ deretic

Дух трајања

 У тихој, замишљеној и ненаметљивој личности Јована Деретића, професора српске књижевности на Београдском универзитету, гостујућег професора на универзитетима у Санкт Петербургу, Стразбуру и Сеулу, увек смо могли препознати знаменитог српског књижевног историчара: његове књиге биле су део нашег најинтимнијег сусрета са нестварним светом у којем су се кретале неке фигуре, различите од нас и далеке нам, које су, међутим, снажно населиле наш живот, стопиле се са њим и обликовале га.

Деретић је у себи носио велику љубав према континуитету и трајању, па је у својим студијама и расправама увек проналазио тачке сагласности између различитих раздобља наше књижевности: оно што је било некад, у доба паганског обреда, па оно што се појавило у златном сјају књижевне речи средњег века и оно што су отуд, кроз таму турских векова, пренели у нова времена писари непознати и прећутани, представљало је, са величанственим песничким дахом народног гуслара, са изузетним индивидуалностима као што су Доситеј, Његош и Вук, до Андрића и Црњанског, део једне заједничке приче, јер је стварало и обликовало српско књижевно предање.

       Оно је увек било део једне шире целине коју називамо културом: да би било културе, неопходна је свест о прошлости. Јован Деретић је – у својим књигама о Његошу и Доситеју, српској народној епици и српском роману – обликовао ту свест у нашем духу, он је учинио највише што се могло да постанемо свесни у колико важним везама са прошлошћу постојимо.

Осећање за естетске вредности спајало се – у његовој књижевној историографији – са настојањем да се књижевни феномен схвати као део историчности људског постојања, што је значило да се он уклопи у шири концепт културе и да се становиште прошлости додирне са становиштем садашњости. У оба случаја може се открити настојање да се трајању да одлучујућа предност над ништавилом.

Та опседнутост трајањем а не уништавањем, деловањем а не одустајањем, стварањем а не архиварењем, омогућила је да Јован Деретић оствари интегралистичку димензију српске књижевне историографије: он је – једино он – писац Историје српске књижевности која је вршна тачка једног дугог пута на чијем почасном месту стоје Преглед српске књижевности Павла Поповића и Историја нове српске књижевности Јована Скерлића.

Иако се у књижевноисторијском методу, у начину разумевања књижевног феномена, у оценама појединих писаца и епоха, они битно разликују, све те разлике представљају само улог у једној дубокој мисији одржавања, разгранавања и трајања српског књижевног памћења. И Јовану Деретићу није могло измаћи признање које је у другој половини XX века припало само најбољима: никада није предложен за члана САНУ.

       Као човек свог времена, ангажован у мери својих уверења и у складу са околностима, Јован Деретић је био уредник Књижевне историје, шеф Катедре за српску књижевност, декан Филолошког факултета, члан Председништва ЦК СКС: свест о трајању и потреба за континуитетом учинили су да, у НИН-у 1984, нагласи како се никада не можемо одрећи улоге и места Светог Саве у нашој културној свести, и када не прихватамо светосавље као идеологију; да буде члан одбора за издавање сабраних дела Слободана Јовановића која се тада нису појавила; да као декан заштити од политичких прогона неке од најистакнутијих професора Филолошког факултета. Био је, до краја свог живота, против сваког раздора, самосатирања, чак и у речима, јер је живот ценио много више од несигурних основа који дају човеку илузију да је у праву.

       Када сам му казао да је у Културној историји Срба забележио сваку, па и најмању, појединост која је била у вези са Херцеговином, опазио сам осмех и сјај у оку: била је то његова заветна љубав и, као и све његово, разборита. Као човек дубоко одан историји, књизи, народу и, истовремено, човек најдубље промишљености, као човек оне средине за коју је Аристотел казао да представља нешто најбоље, никада, дакле, осредњи него изузетан човек, Јован Деретић оставља своју поруку као опомену и позив на трајање: „Народи који су насељавали земљу, рушећи све што су претходно други створили, а нису иза себе оставили ништа вредно трајања, као да нису ни живели.“

МИЛО ЛОМПАР (НИН – 2002. године)

историја српске књижевности

Отето од смрти

Упркос тешкој болести, проф. др Јован Деретић успео је да доврши своје животно дело и остане запамћен као водећи српски књижевни историчар

Кад је почетком осамдесетих година потписник ових редова на страницама Политике водио анкету на тему “Како се пише историја српске књижевности”, својим прилозима у њој су учествовали сви наши познати књижевни историчари, осим проф. др Јована Деретића. Он је, међутим, за само годину-две, на питање из анкете одговорио књигом која је представљала први целовити преглед српске књижевности од њених почетака до најновијег доба (Историја српске књижевности, Нолит, 1983).

Даље од претходника
Пре Деретића имали смо три покушаја да се историја националне књижевности сагледа свеобухватно: Историја српске књижевности (1871) Стојана Новаковића обухватала је период од почетака до шездесетих година 19. столећа; Историја нове српске књижевности (1914) Јована Скерлића захватала је време 18, 19. и почетак 20. века а Преглед српске књижевности (1909) Павла Поповића укључивао је и стару народну и дубровачку књижевност. Све су, рекло би се, испале парцијалне.
Деретић је, као што се да видети, одмах отишао даље од својих претходника, његова је књига била најпотпунија синтеза наше књижевне повести и њен аутор је с правом сматран водећом личношћу српске књижевне историографије. Такву репутацију дефинитивно је потврдио ове године, нажалост, постхумним издањем трећег, проширеног издања Историје српске књижевности.
Да је то књига буквално отета од смрти, говори и уредничка белешка њеног садашњег издавача, Просвете, у којој се каже: “Већ тешко болестан, професор Јован Деретић предао је Просвети текст на дискети своје знатно проширене и измењене Историје српске књижевности. Професор Деретић је уреднику дао детаљна упутства о новој подели књиге на поглавља и све до последњих дана живота интересовао се како напредује рад на реализацији његовог капиталног пројекта. Нажалост, није стигао да види прелом текста и, евентуално, изврши и одобри последњу ревизију. Просветини редактори су исправили неке очигледне дактилографске омашке не само ортографске већ и фактографске природе.

Потпуна синтеза
Жеља професора Деретића била је да неко од његових млађих сарадника са Филолошког факултета у Београду допуни и осавремени библиографију из другог издања. Та библиографија се ради и биће објављена у првом наредном издању.”

Да се Просвета полако али сигурно усправља и враћа свој некадашњи углед, сведочи и објављивање ове књиге у рекордно кратком року и њено излагање на управо завршеном Сајму књига. Што је њена појава прошла прилично незапажено, и што се тиче сајамских награда и уопште публицитета, није, међутим, кривица до издавача. Нови организатори ове књижевне смотре, у односу на претходне, успели су, изгледа, да направе дисконтинуитет само у погледу њеног нумерисања и назива. Све остало је остало, мање-више, исто или слично. Да није тако, награда за издавачки подухват између два сајма никако не би смела да заобиђе ову Историју српске књижевности и подреди је православном енциклопедизму или историјској монографији о једном српском краљу. Нарицања да нам недостају подухвати од националног значаја чују се на све стране а практичне подршке да се они подстичу и реализују никада није било мање.

У друштвима која истински држе до своје националне културе, ово издање Историје српске књижевности било би заиста дочекано као прворазредни књижевни и научни подухват. Капиталан у сваком погледу. Није, међутим, искључено да ће и ову књигу, као и њеног аутора, пратити неправде и неодговарајућа рецепција, зарад очувања нечијих сујета и ауторитета без стваралачког покрића. Јер, не треба заборавити жалосну чињеницу да је писац досад (и вероватно још за дуго време) најзначајније историје српске књижевности сахрањен на једном периферијском гробљу, уместо у Алеји заслужних грађана; да му градска и републичка власт у науци и култури није одала пијетет ни телеграмом саучешћа породици, нити на неки други уобичајени начин када нас напуштају заслужни и велики ствараоци.

Но, да се вратимо причи о томе зашто је ово ново издање Деретићеве Историје српске књижевности могуће и једино исправно посматрати као нову књигу.

Она је то, пре свега, по садржају и обиму. По овом потоњем посебно. У односу на издање из 1983, ово је скоро дупло веће. Прво је имало око 700 страница нормалног формата. Ово друго достиже близу 1 300 на знатно већем формату.

Њено временско протезање је такође дуже за двадесетак година, с обзиром на то да се преглед књижевности друге половине 20. века завршава с књигама и ауторима који су се појавили на самом његовом крају.

Најзначајнија је, свакако, садржајна разлика овог издања од два претходна (друго је било кратко, школско). Још у оном Нолитовом издању аутор је приметио да је историја књижевности, у ствари, отворена књига, без правог завршетка. При том није мислио само на временску границу коју јој одређује аутор већ и на то да нешто што је свесно пропустио да обради у првом, може сасвим легитимно да се појави у неком новом издању. У том погледу занимљив је Деретићев однос према дубровачкој књижевности. За разлику од наших старијих књижевних историчара, који су је уносили у историју српске књижевности, он то у првом издању није учинио. Али, пошто је у уводу образложио разлоге због којих то не чини, напоменуо је да због тога не би требало искључивати могућност да се књижевност старог Дубровника и других далматинских градова може посматрати и доживљавати не само у хрватском већ и у српском књижевном контексту. Може се претпоставити да су га управо нове државне и језичко-књижевне деобе навеле да у овом издању ова регионална књижевност – око чије се припадности Хрвати и Срби непрекидно прегоне – буде третирана у поглављу насловљеном као “Поглед на старију штокавску књижевност”. Реч је, каже, о књижевности писаној штокавским наречјем пре него што је оно, у првој половини 19.а века, постало заједничка лингвистичка основица књижевног језика Срба и Хрвата.

  Кобне последице
Под утицајем савремене стварности, Деретић је у новој историји проширио и поглавље о Вуку, обраћајући посебну пажњу на његову језичку реформу. Зато једна од његових замерки Вуку делује малтене као ехо у последњој деценији поново пробуђених филолошко-језичких полемика у којима се Вуково дело доводи у питање, у целини или у појединостима. Деретић тако помиње Вукову ћирилицу јер је, поред добрих страна, на културно-историјском плану имала и друкчије последице: “Прво, одвојила нас је од Руса и других народа који пишу ћирилицом. Осим тога, доследна примена фонолошког начела донела је многе благодети али, и неке проблеме. Један од њих имао је кобне последице. Избацивањем словенског јата и бележењем а потом и кодификовањем екавско-ијекавске разлике у изговору створен је вештачки раскол у српском језику, у који су се потом убацили други национални ентитети, делујући разорно на лингвистичко и национално јединство српског народа.”
И многе друге књижевне појаве и личности у најновијем издању Деретићеве књиге доживеле су потпунију обраду уношењем значајних измена или допуна. Зато она и јесте комплетна и поуздана књижевно-историјска синтеза која истовремено импресионира читаоца својом монументалношћу.

  САВА ДАУТОВИЋ (НИН – 2003. године)



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар