• Дивна ли си земљо Херцегова, чаробна постојбино Србинова, не само што си гнездо слободе, не само што си окићена најлепшим духовним украсима- манастирима, црквама и црквиштима, не само што си колевка патријархалне културе, не само што су српске гусле у теби настале и опстале, не само због раскошне природе, заносних мириса и пуноће укуса, већ пре свега, јер си расадник људи и јунака. Још, када би те, слободарске, часне, умне, бескомпромисне, племените и свестране громаде, задојене српским млеком сачували од заборава!

Лука Грђић са породицом

СЛОЖНА БРАЋА

Сваки од четири брата Грђић, потомака Риста и Ане, заслужује да се нађе у Галерији бесмртних Херцеговаца. Они су својим делом и угледом који су уживали у Херцеговини и српским земљама били најбољи амбасадори Гацка и Херцеговине. Браћу Грђић је красила слога, дух заједништва који су им преци усадили водио их је кроз живот. Помагали су једни другима, али и знанима и незнанима, ко год им се обраћао за помоћ није одбијен. Националисти у правом смислу те речи, заљубљени у српство, отмени како то само Херцеговци могу да буду, одани и верни пријатељи, сјајни говорници, запажени и уникатни ставараоци.

Војислав је једини остао на кућном огњишту и бавио се трговином, али је као частан и поштен гатачки домаћин уживао велики углед диљем Херцеговине. Пречесто занемарујемо “обичне” људе из народа који су у ствари срж нашега рода. Скромни, одмерени, вредни, богобојажљиви, одани и верни отаџбини до задње капи крви и зноја, у рату и у миру, у боју и на њиви. Војислав је био један од таквих. О Васиљу и Шћепану ( “гатачке двојнице”) се много више зна. Њихов допринос као националних прегалаца, културних посленика и политичких радника био је немерљив.

ПРВИ ХЕРЦЕГОВАЧКИ ЕТНОЛОГ

Ове године навршава се 163 године од Лукиног рођења и 102 године од смрти. Данашњим речником би се рекло први херцеговачки етнолог или гатачки Вук Караџић, неуморни сакупљач народног блага: песама, приповетки, пошалица, тужбалица, пословица, загонетки, обичаја, умотворина, рецепата српских народних јела…

Лука Грђић Бјелокосић је рођен 1857 године. Једини од браће рођен је у Мостару, сви остали се изњихаше у Гацку.

У аутобиографији коју је објавио Владимир Ћоровић 1919. у “Гласнику Земаљског музеја за Босну и Херцеговини”, о пореклу своје породици написао је:

“Наша породица је из Домрка у Гацку, али су ми преци поодавно доселили у Мостар. Наше најстарије презиме је Бјелокосићи, али како у Херцеговини много породица има надимак, који се после усвоји, тако је и наша породица мијењала своје презиме, те је данас позната под именом Бухе, изузев наше куће који се зовемо Грђићи”…

НЕСУЂЕНИ РУСКИ ЂАК  

Осим Луке, нико од Ристових потомака није се служио презименом Бјелокосић. Вероватно је презиме потекло од старијих Грђића који су сви били плави.

Као један од најбољих ученика, по завршетку основне школе у Мостару био је одређен да школовање настави у Русији, али родитељи не дозволише да им тада једини син оде од куће. Тиме је званично школовање Лукино било завршено, али “хранио се“ Лука из црквених књига и народних песмарица, знао наизуст многе јуначке народне песме као и читав “Горски Вијенац” .

Лука Грђић у Нежидеру, седи у средини са шубаром

Сваку прилику је користио да обогаћује своје знање. Непрекидно се усвршавао. Говорио је три страна језика, перфектно немачки, добро турски, а чак је спремао и речник циганског језика, који нажалост није сачуван. Ако се држимо оне чувене изреке Св. владике Николаја Жичког “Образован је онај који има образа” онда је Лука Грђић Бјелокосић био изузетно образован човек.

НЕПОКОЛЕБЉИВИ НЕИМАР НАЦИОНАЛНОГ ДУХА

Од малена Лука се бавио трговином, изучио је пекарски и терзијски занат, помагао родитељима у радњи у Мостару и потом у Гацку. По очевој смрти отвара крчму у Гацку, и успева као изузетно сналажљив и способан младић да издржава повелику породицу, не либећи се да ради било који посао од кога се могло зарадити. Као најписменијег човека у Гацку тога времена, брзо су га запазили и дали му чиновнички посао, али немирни опозициони дух који је у њему стално тињао није му дозволио да трпи неправду, па је често прогоњен, уцењиван и забрањиван. Државном службом био је премештан у Сарајево, Фојницу, Јајце, Градачац и Сребреницу. Никада није клонуо. Често живећи у великој неимаштини, није се предавао, борио се и изборио за многе важне ствари за српски народ у оно време.

ТВОРАЦ ПРВЕ СРПСКЕ ШКОЛЕ У ГАТАЧКОМ КРАЈУ

Улога Луке Грђића Бјелокосића у отварању прве српске школе у гатачком крају, изградњи цркве, покушају прављења првог певачког друштва у Херцеговини показује о каквом се неуморном прегаоцу и незаустављивом националном раднику ради. Изабран је, иако врло млад, за председника црквено-школске општине. Са Аћимом Вишњићем (син војводе Богдана) отвара прву школу у Метохији (Гацко) иако нису имали ни школских клупа. Даноноћно је радио на тражењу просторија за школу, побољшању услова рада за децу, тражењу правог учитеља. Прешнији му је био ученик у Мостару и Гацку него његов посао.

Посебна прича је што је за ортака у послу изабрао свог пријатеља муслимана Авда и показао какву је душу широку херцеговачку имао. Заједно са војводом Богданом Зимоњићем решио је аграрно питање у Гацку, за разлику од остатка БиХ, које је то питање решило 40 година касније.

САКУПИО 5.000 РИЈЕЧИ КОЈИХ НИЈЕ БИЛО У ВУКОВОМ РЕЧНИКУ

Мало је људи са толиким смислом сакупљало народно благо Херцеговине. Имао је истанчан осећај да одабере најбоље. Прве радове је објавио у “Босанској Вили”, затим “Гласнику Земаљског музеја”, “Караџићу”, “Нади”, “ Србобрану”, “ Бошњаку”, “Зори”, “Просвјети” и многим другим часописима. Већина радова му је преведена на немачки и објављена у Бечу у посебним брошурама. Треба истаћи да је за Академију наука у Београду сакупио 5.000 речи којих није било у Вуковом речнику. Какав је познавалац језика био види се по томе што га је и Алекса Шантић доста пута припитао за за смисао и значење какве необичније речи. Академија му је штампала збирку народних игара и народних јела. Угледао се на Вука Врчевића, Љубишу (у писању приповетки) и Вука Караџића.

“Ја сам све не читао, него гутао, особито “Горски Вијенац”…Знао сам наћи које слово царује, који је круг луне а који солнца. Знао сам пјевати за пјевницом, па чак и написати књигу посланицу. Иако нијесам имао писане литературе, имао сам живу литературу. Био сам у Гацку, који је најмање окужен туђинштином, у коме је најчишћи језик и најбоље очувани обичаји “– каже Лука у својој аутобиографији.

По сопственом избору Лука је своје списе сабрао у три књиге под називом “Из народа и о народу”.

Хатиџа Крњевић у поговору књиге коју је објавила Просвета каже:

“Грђићеви списи имају неоспорну документарну вредност и веродостојност. Он је до танчина познавао предмет којег се латио да опише и тако за свакад сачува, од најситнијих појединости па до прегледних описа целина и записа усмених књижевних форми. Грђић је знао обазриво да зажали, као честит домаћин старинског кова, што време патријархалних облика живота и његових моралних закона пролази, што обичаји губе своју изворност извргавајући се под налетом туђих утицаја и тековина модерне цивилазације. Лепе су и племените његове похвале давнашњим обичајима узајамне испомоћи међу људима, моби и другим облицима у којима се оделотворује благородна људска несебичност и солидарност. Лука Грђић пише без трунке верске искључивости и мржње. Приповеда о народном животу одмерено, течно и спокојно, из непосредне близине и сигурно, не старајући се много да оно што казује буде и језички и стилски без мане. Па чак и у тој недотераној форми има неке старинске привлачности, природног сока и свежине. Ако Грђићу није било дато да се зналачки бави језиком, било му је дато дато да богати матерњи херцеговачки говор непосредно оствари својим казивањима. Његов језик је оличење спонтаности народног говора, али то је и језик народне песме и приче. Грђић је заслужан за очување особености културе усмене речи”.

ЖРТВА ШПАНСКЕ ГРОЗНИЦЕ

Први светски рат Лука је провео у аустроугарским казаматима, прво у Араду а после у Нежидеру у Мађарској. Из логора се враћа болестан и сломљен. Није дочекао слободан Мостар и Херцеговину. Умире 07. октобра 1918. године од епидемије шпанске грознице. По сећању синовца Риста на чијим рукама је умро, Мостар му је приредио величанствен у сахрану.

Гацко и Херцеговина су непресушно врело српских родољуба, Лука Грђић Бјелокосић је још један очигледан пример!

Надамо се да ће надолазеће генерације знати да цене и чувају успомену на најбоље међу нама. Много је великих људи потекло из херцеговачког крша и морамо се трудити да ходимо њиховим стопама. Пут је познат и утабан. Пут Светог Саве, Светог Василија, Светог Петра Зимоњића, Светог Вукашина из Клепаца, Алексе Шантића, Стојана Ковачевића, Јована Дучића…

Приредио: Слободан Бобан В. Драшковић

Литература:

• Из народа и о народу- Л.Г. Бјелокосић

• Успомене- Ристо Грђић

• Вук и сљедбеници- Војислав Максимовић

• Последњи Вуковци у Херцеговини- Јован Радуловић