Историја Дубровника препуна је Срба који су оставили значајан траг, како за град Дубровник тако и за српску културну баштину. Један од њих је и др Милорад Вукановић.
Др Милорад Вукановић, предсједник Вијећа српске националне мањине у Дубровнику (Фото: Трифко Ћоровић)
Од задње деценије двадесетог вијека па до данашњих дана Вукановић се на више начина континуирано бави животом Срба у Дубровнику. Од оснивања Вијећа српске националне мањине у Дубровнику 2007. године налази се на његовом челу, а као доктор историјских наука, деценијама се бави изучавањем локалне историје, којој су немјерљив значај дали Срби.
Дучићева мисао „кад не би постојала лаичка реч поштење, која садржи у себи све човекове врлине, онда би требало на првом месту ставити учтивост” најбоље би могла да опише госпара Милорада, који се у тешком и злу времену потрудио да часно сачува српско име у Дубровнику. У овом граду завршио је Гимназију педагошког смјера, да би на Филозофском факултету Загребачког свеучилишта у Задру дипломирао историју и филозофију. На истом факултету је магистрирао, а касније и докторирао у Бањалуци.
Његови ђаци описали би га по Змајевој крилатици „није знање знање знати, већ је знање знање дати”. Радио је у средњим школама и Поморском факултету у Дубровнику и Сплиту. Нерадо говори о чињеници да је као Србин од ријечи и угледа остао без запослења 1991. године. Стицањем старосног услова са навршених 67 година остварио је право на пензију. Мада званично пензионер, др Милорад Вукановић никад није престајао да се бави изучавањем историје Дубровника.
– Говорити о Србима у овом граду значи говорити о цјелокупној повијести Дубровника. Боље би било да говоримо о грађанима овог града, њиховој култури, складу живљења и уљуђености кроз вијековну историју Дубровника. Подјела дубровачке повијести у четири доба: византијско, млетачко, угарско и турско није оправдана, ни научно утемељена, јер ти протекторати нису одређивали вањску ни унутарњу политику Дубровника.
Грб Дубровника на вратима палаче Спонза (Фото: Трифко Ћоровић)
Који су то догађаји који одређују политику Дубровачке републике?
– По мом мишљењу, три су фазе дубровачке историје, и то: византијско господство, од настанка Дубровника до 1205. године, млетачка супермација, од 1205. до 1358, и самосвјестност Републике 1358–1808. године.
Можете ли мало детаљније појаснити?
– Наведене епохе састоје се од досељавања Славена до похода дужда Петра Орсеола II, то јест до 1.000. године. Славени из залеђа тада се масовније насељавају градско подручје – Пријеко. Млечићи 1205. године склапају Уговор с Дубровчанима по којем врховна власт прелази на дужда, којег заступа намјесник кнез у Дубровнику. Дубровачко законодавство озваничено је 1272. године. Дубровачка властела након потписивања Вишеградског уговора 1358. године преузима власт у своје руке. Тако престаје мијешање Млечана, а Дубровнику има све атрибуте државности.
Од 1358. до 1806. године траје период великог напретка Дубровника који у сваком погледу има државничку основу и постаје велика поморска сила. Од 1454. до 1570. настављено је вријеме процвата Дубровачке републике. Након тога Дубровчани су у великим сукобима с Млечићима и Турцима. Кулминација је услиједила 1602. године, када је због запостављања становништва од стране Републике услиједила Ластовска буна. У том раздобљу развија се дубровачка књижевност, у којој значајно мјесто има Гундулић.
За споменик Ивану Ђиву Гундулићу који је откривен 1893. године у Дубровнику цијела Србија је скупљала новац, а САНУ га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба (Фото: Трифко Ћоровић)
Велики земљотрес 1667. године нанио је велика разарања Дубровнику. Карловачки уговором из 1699. године, као и Пожаревачким уговором из 1718. године Дубровчани праве пакт са Турцима. Склапају и трговачки уговор са Француском, али тамошња револуција у раздобљу 1793. до 1806. године оставља велики одјек у Републици. На Дубровник је утицала и Херцеговача буна против Турака. И тада се Дубровник ослањао на своје залеђе и слао значајну помоћ устаницима.
Каква је ситуација у Дубровнику уочи Првог свјетског рата?
– Прије Првог свјетског рата Срби православци са Србима католицима чинили су велику друштвену грађанску цјелину, тако да се на општинској згради увијек вијорила и српска застава. Главну ријеч водили су Срби са националним Хрватима. Срби су национално напредни. Имали су доста богатства, материјалног и духовног: Српска православна општина; српске школе, у којима се његовао српски културни напредак; српску Матицу, којом се ширила писменост и српска књига; Српску зору, која је просвјетно и национално подизала српски подмладак; Српску банку, која је новчано помагала српске трговце и привредне установе; Савез привредних задруга на Приморју, за привредно и економско подизање Срба. Од свега наведеног, од 1941. остала је само Српска православна општина.
Српска православна црква св. Благовјештења изграђена је у дубровачком старом градском језгру 1877. године, у улици Од пуча 8, на рушевинама старих палата дубровачке властеле (ФОТО: ТРИФКО ЋОРОВИЋ)
Често се могу чути тезе о Дубровнику као о српском граду. Да ли су такве тезе научно утемељене?
– Тезе за Дубровник да је српски град нису научно утемељене. Дубровник има своју прошлост, хиљадугодишњу самосталност, културу и слободу, и због тога нема основе да га било ко својата. Дубровник је свјетски отворени град. Све што постоји у материјалном и духовном погледу припада Дубровчанима кроз прошлост, садашњост и будућност. Треба отворено рећи да је Дубровник на таквом географском мјесту и баштини културу с истока и запада, и то је видљиво на сваком кораку. Грађа богатог Државног архива свједочи да су Дубровчани имали добре пословне односе с Босном, Србијом и Турском, а исто тако с прекоморским земљама. Први дубровачки конзул с Балкана преминуо је 1280. године у Београду, а први дубровачки конзул је од 1768. у Загребу. Славенизирање Дубровника је у континуитету од 1272, када се спаја славенски териториј Пријеко са романским градским насељем.
Књига „Госпар Мато Грацић“ аутора Саше Недељковића и Предрага Савића изазвала је велико интересовање јавности
Недавно објављена књига о госпару Мату Грацићу актуелизирала је питање покрета Срба римокатолика у Дубровнику. Да ли се Срби римокатолици данас уопште помињу у Дубровнику?
– Мислим, и у то сам научно убијеђен, да није утемељено говорити о настанку покрета Срба римокатолика. Све се то повезује с настанком града иако нације као велике социолошке групе настају у 18. и 19. вијеку. Можемо говорити о племенима, народима и нацијама, као и Ромејцима, Илирима, Романима, Славенима на овим просторима. Окосницу Срба римокатолика чине патрицијске породице, које постепено изумиру, и то најчешће због одлуке донесене приликом Наполеонове окупације 1806– 1815. Дубровника да се неће женити, ни имати порода. Тако су нестајале чувене породице: Пуцић, Бунић, Гучетић, Геталдић, Наталић, Грацић, Гундулић, Кабожић, Охмучевић и многи други. Данас се Срби римокатолици готово не помињу у позитивном смислу. Неки научници сматрају да је то било помодарство наручено из Београда, а други да је то чиста заблуда тих људи који су се декларисали Србима. Једна и друга теза немају никакве научне основе јер полазе од тога да је то само један покрет, а никако перманентни развој Дубровника и градског становништва, које одваја вјеру од нације.
Мелко П. Чингрија (1873-1949), био је члан Српске радикалне странке
Међу дубровачким трговцима био је и велики број Срба. Каква је њихова судбина?
– За вријеме Првог и Другог свјетског рата српски трговци су затварани или интернирани, а њихова имовина је пропала. Фирме које раде својим капиталом и које су имале државне концесије морале су запошљавати стране раднике, никако Србе. Довођени су странци који су се временом асимилирали. Уз њихову помоћ приређиване су демонстрације против Срба, краља и државе.
Како се на Србе римокатолике гледало у заједничкој држави?
– Запостављање Срба римокатолика настављено је у Југославији што свједочи и Милијунашка афера. Тада су управо Срби римокатолици, припадници Одбора за уједињење у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, оптужени и компромитовани да су одузели сефове благајне аустријске војске у повлачењу. То је била лаж. Перо Чингрија пише сину Мелку: „Драги Мелко, сасвим сам збуњен да и Београд наставља хапсити и прогонити оне грађане који су изричито били за стварање заједничке државе.”
ПЕРО И МЕЛКО ЧИНГРИЈА – Отац Хрват, син члан Српске радикалне странке
Кад говоримо о Србима католицима у Дубровнику, можемо рећи да је ријеч о једном трајном процесу, а никако о некаквом покрету. Имамо примјере у којима су се чланови исте породице другачије изјашњавали. Перо Чингрија није био Србин католик, али је његов син Мелко био члан Српске радикалне странке.
РОДНА КУЋА НА СТРАДУНУ: Војновићи су у Дубровник стигли из Ужица (ФОТО: ТРИФКО ЋОРОВИЋ)
Иво Војновић изјашњавао се као Дубровчанин, док се његов брат Лујо искључиво изјашњавао као Србин, а њихова рођена сестра – Хрватица. Њихов отац звао се Костантин – Косто. Њихова мајка Марија Сераглибила је Италијанка. Њен дјед Иво је био конзул у Дубровнику, па је једном сину дала име по њему. Почастила је и оца Луја по коме је други син добио име. Иначе, познато је да су Војновићи из околине Ужица најприје дошли у Зеленику, а потом се скрасили у Дубровнику.
Колике је било српских жртава између два рата?
– За дубровачке Србе веома је илустративна судбина секретара Матице Српске у Дубровнику др Франа Кулишића који је, након мучења, преминуо 18. октобра 1915. године у интернацији у Волфсегу, у Аустрији. Биолошки гледано губици Срба у Првом и између два свјетска рата били су врло тешки, али то није била најгора посљедица. Можемо закључити да су Срби много више страдали у финансијској и психолошкој сфери због посљедица прогона у вријеме рата. Српске странке из времена Аустроугарске прихватају југословенске програме. Предратна српска друштва, часописи и друге институције по правилу се не обнављају, а ако се и обнављају, имају југословенску концепцију. На другој страни, хрватске странке остале су при својим прикривреним програмима и концепцијама. Присутан је предратни договор Јосипа Штадлера, надбискупа врхбосанског, са Ивом Пиларом и Исом Кршњавим да се Чиста странка права трансформира у покрет с програмом стварања Хрватске од Истре до Дрине.
Да ли би Вијеће српске националне мањине у Дубровнику могло уприличити неку приредбу посвећену Србима римокатолицима?
– Нико нам то не брани, али било какав облик приредбе о било ком Србину римокатолику у Дубровникуто био би омаловажаван од стране конзервативаца.
Православно гробље на Бонинову је од 2005. године под заштитом Унеска (ФОТО: Трифко Ћоровић)
У свом докторату бавили сте се православним гробљем на Бонинову. Да ли је то једино православно гробље у Дубровнику?
– Постојао је један дио у Католичком гробљу у Цавтату, али ту није нико сахрањен од православних. Ту је и Црквина – гробље у Придворју у Конавлима, гробље на Посату (посат = прокопан јендек-канал иза зидина, пут иза града), на падинама Срђа на земљишту Чингрије и Сиврића, Кнежица код Комолца, Слано на земљишту Антуна Барбића. Земљиште за главно гробље на Бонинову купљено је од контесе Елене Пуцић Соркочевић. Гробље је освештано 1837. године. Први сахрањен покојник био је Алекса Шкеро. Гробље је у потпуности уређено 1892. године. Тада је саграђена и костурница. Гробље има 428 гробница. Поред тога налази се и дио гробља за сахрањивање у земљу и дио гробља за дјецу. Гробље је до 1962. године било власништво Српске православне општине у Дубровнику, а од те године власник је локално Погребно-комунално предузеће Дубровник. Гробље је од 2005. године под Унесковом заштитом. На православном гробљу Бониново има пуно лијепих и значајних гробница.
Српски писац Милован Глишић дошао је у Дубровник да се лијечи од туберкулозе и ту је заувијек остао (Фото: Трифко Ћоровић)
Ту почивају писац Милован Глишић, академик САНУ Јорјо Тадић, војни свештеник са Солунског фронта Ристо Шуковић, и многи други. Занимљива је чињеница да је 1828. године било одлучено да се православно гробље направи на парку Градац. О томе и данас свједоче остаци старе византијске цркве (лук поред фонтане и гледа према паркингу – мору), али аустријске власт то нису дозволиле.
Академик САНУ проф. др Јорјо Тадић (1899-1969) сматран је највећим познавалаоцем Дубровачког архива (ФОТО: Трифко Ћоровић)
Ваш докторат бави се и питањем српских организација и школа у Дубровнику. Можете ли нам нешто више рећи о томе?
– Срби католици и Срби православни активно су сарађивали у погледу културе – умјетности, привреде, забава, информисања. Резултати такве сарадњу су српска друштва: Народна штионица, основана 1863. године, Дубровачко српско пјевачко друштво Слога, 1874, Задруга Српкиња Дубровкиња 1887, Дубровачко радничко друштво 1874, Дубровачка грађанска музика 1878, Лист Дубровник 1892, Српска дубровачка штампарија 1892, Српско соколско друштво Душан Силни 1907, Привредно- културно просвјетно друштво, Матица српска 1909, Дубровачка српска академска омладина 1900, Српска зора 1901, Српска штедионица, Српска задруга. Књижевник и реформатор српског писма Сава Мркаљ, калуђер из Гомирја, боравио је 1820. у Дубровнику и подучавао српску дјецу. Он је први српски учитељ у Дубровнику, а други је Јово Владислав Мрзикић. Ђорђе Николајевић је почетком 1830. године отворио Српску школа, која је забрањена. Српска мушка школа с правом јавног постојања отворена је 1848. године, а Српска женска основна школа Божо Бошковић отворена је 1879. године.
ОВДЈЕ ЈЕ СВЕТИ САВА ОСНОВАО ЕПАРХИЈУ ЗХиП: Данашњи изглед римокатоличког храма Госпе од Лужина на мјесту некадашњег православног манастира Богородице Стонске (Аутор: Quahadi Añtó 14:06, 30 September 2014 (UTC) – Сопствено дело, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=35796772)
У години када се обиљежава 800 година Епархије ЗХИП готово да се и не помиње чињеница да ју је Свети Сава основао у Стону на Пељешцу.
– Брат краља Стефана Првовјенчаног, архимандрит Сава постао је први српски архиепископ. Он је извршио организовање српских епископија 1220. у границама српске државе. Осим Архиепископије у Жичи, српска је црква организована у 10 епископија: Зетска, Рашка, Хвостанска, Хумска, Топличка, Будимљанска, Дабарска, Моравичка, Липљанска, Призренска. Од половине 13. вијека сједиште Архиепископије је из Жиче премјештено у Пећ. Средиште Хумске епископије је из Стона премјештено у Полимље Манастир Св. Апостола.
Постоји ли неки званичан податак који би могао да прикаже реалну слику о броју покатоличених Срба?
– Тај број није познат, али постоји податак да је велики број Српкиња и Срба предало захтјев за прелаз на католичку вјеру у вријеме усташке власти у Дубровнику. О католичењу је писао и Дубровачки вјесник под насловом Кад Васо постане Влахо. Треба напоменути да су у вријеме НДХ неки римокатолици предавали захтјеве за промјену имена у имена усташких вођа.
Иконостас цркве Св. Благовјештења (ФОТО: ТРИФКО ЋОРОВИЋ)
Колика је вриједност и значај Музеја икона СПЦ у Дубровнику?
– Први пут изложба икона постављена је 2. децембра 1888. године у просторијама Српске школе у Дубровнику. Након неколико нескривених покушаја одузимања простора намјењеног Музеју икона, напокон је услиједило службено одобрење 21. новембра 1953. године од стране Народне Републике Хрватске, Народног одбора Града Дубровника, Одјела за просвјету и културу. Збирка икона и портрета и данас је у кући Бонда (кућа је из 16. вијека, једна је од најљепших палача у граду). Ту су кућу купили Срби 1907. године, а она се налази у Улици од Пуча бр. 8. На другом спрату палаче у три просторије налази се пет блокова витрина, пет великих ормана. Све је пуно списа, књига, архивске грађе, као и икона на постољима и зидовима које су нумерисане од редног броја 1 до 113. Датирају од 15. до 18. вијека и потичу из различитих сликарских школа: бококоторске, дубровачке, руске, грчке, италовизантијске и италокритске. У музеју се чува и девет портрета дубровачких добротвора које је насликао Влахо Буковац. Ту се налази и копија Мирослављевог јеванђеља с краја 12. вијека.
НЕКАД ЈЕ ЋИРИЛИЦА БИЛА ИСПРЕД ЛАТИНИЦЕ: Српска Дубровачка штампарија је штампала лист Срђ за који су, између осталих писали Јован Дучић, Алекса Шантић, Светозар Ћоровић….
Колики је траг ћирилица оставила у Дубровнику и какав је њен положај данас?
– Ћирилица је била стално присутна у Дубровнику. То свједочи и огромаи број ћириличних писама и повеља у Архиву. Ћирилица је употребљавана и у доба Републике када је службени језик био латински и италијански. Ћирилично писмо забрањено је 1941. године, а од 1992. године не учи се у школама. два ћирилична слова: Р. Ш. уклоњена су 2006. године са прага куће Ристе Шуковића. Та кућа је дио данашњег хотела Белви, а слова су била на прагу врата балкона који гледа на Улицу Ива Војновића. Књиге ћириличних наслова данас је немогуће видјети у излозима.
Ћирилични натпис данас се може видјети само на зиду испред улаза у сједиште СПЦО у Дубровнику у Улици од Пуча број 8 (Фото: ТРИФКО ЋОРОВИЋ)
Какав је положај данашњих Срба у Дубровнику?
– Положај Срба данас је према Уставу и Уставном закону такав какав јест. То подразумијева да имамо српска вијећа Града Дубровника и Жупаније дубровачко-неретванске. Што се укупног броја Срба тиче, он се види према попису становништва. Тај проценат је далеко мањи од 30% колико је било прије 1991. године. Заступљеност Срба у правосуђу и полицији, градској и жупанијској управи и самоуправи није одраз пописа становништва. Однос већине према националним мањинама је темељ праведности, сигурности и укупног мира. Култура протеклог рата још увијек је доминантна над културом мира, а то није добро. Ми Срби нисмо видјели и не видимо смисао у ратним страхотама и страдањима. Политика оживљавања клерофашизма и вођење рата у миру води у суицид против себе и властитог друштва и односи се на све оне који оживљавају негативну прошлост.
Примјетна је експанзија сезонских радника из Требиња. Доприноси ли то смањењу тензија између два комшијска града?
– Лијепо је видјети да је дошло до прихваћање радника из других средина, а посебно из Републике Српске. То је неминовност, јер се радници из околине Требиња изврсно сналазе у Дубровнику. Некада се ишло и пјешке, а вијековима је сарадња ова два града била на завидној разини. Дубоко сам увјерен да ће у будућности сарадња Дубровника и Требиња бити у наглој узлазној линији.
Какав је однос локалне власти према ВСНМ?
– Наша српска мањинска вијећа имају 25 вијећника српске националне мањине Жупаније Дубровачко-неретванске и 15 вијећника Града. Добијамо редовно информације садржаја рада локалне управе и самоуправе Града и Жупаније. Наилазимо на добру сарадњу у сваком погледу рјешавања текућих питања. Утицај ВСНМ био би и већи, али приликом провођења гласања на локалном и републичком нивоу постоје националне и градске листе. То представља проблем јер Срби са правом гласа често гласају за градску, а не за националну листу.
Трифко Ћоровић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Pingback: др Милорад Вукановић: Нико нема право да својата Дубровник!
Pingback: Нико нема право да својата Дубровник - TAMO DALEKO