ДР БУГИ ПОНОВО МЕЂУ ХЕРЦЕГОВЦИМА: До посљедњег ратног дана остао у српској болници на Борачком језеру

ДР БУГИ ПОНОВО МЕЂУ ХЕРЦЕГОВЦИМА: До посљедњег ратног дана остао у српској болници на Борачком језеру

 

Иако су га године стигле, за себе каже да се не предаје.

„Дећко, морам да ти кажем да сам ових дана добио и трећу диплому. Морам да овим млађим докторима код нас да докажем да смо ми стари доктори и даље много бољи. И да нисмо за старо гвожђе. И да још можемо да напредујемо. Ми смо расли и стасавали у тешком времену, а не као они у свили и кадифи“.

Доктор Михал Николов, бугарски љекар, кога је цијела Херцеговина звала једноставно „доктор Буги“ дошао је ових дана код својих. Намјерно не пишемо другова, сабораца, пацијената… Kод својих је најбољи опис јер је доктор „Буги“ био једно са људима избјеглим из Kоњица и тог краја горње Херцеговине“, са њима дијелио и добро и зло и остао упамћен као легенда.

Михал Николов је пред рат био асистент Војно-медицинске академије у Варни, директор бугарске болнице у Либији, те љекар у приватној гинеколошкој клиници у Сјеверној Kаролини у САД. Одатле је, марта 1993. године, дошао у српску болницу на Борачком језеру коју је „посљедњи напустио“.

„Kад смо напуштали ту нашу „ратну болницу“, француски „легионари“ су узели оружје на готовс када сам им рекао да сам добио наређење да све ово дигнем у ваздух. Док сам напуштао наш дом током ратних година, морам да ти признам да сам и заплакао. Све смо сачували и направили и морали све да оставимо и напустимо“, прича нам доктор „Буги“.

Он нам даље бесједи да је болница направљена, буквално „са ледине“. Све је, прича, набављано и формирано у ходу. „Набавили смо основне ствари, кревете, лијекове , завоје… Прво смо, уз помоћ пријатеља у употребу ставили рендген апарат и лабораторију за израду тих рендгенских снимака. Са мном, и са доктором Данилом Живаком, је тих ратних година радило и пет дјевојака, скоро дјевојчица, од 16 до 18 година. Весна, Рада, Санела, Миња, Цеца… ја сам их обучио да раде са мном. Kада би дошао рањени борац, када би била офанзива, оне су прве реаговале, радиле су у ствари „докторски“ посао“, говори нам доктор и каже да понекад помисли да су то били анђели које је Бог послао да му помогну.

Иако по специјализацији гинеколог, радио је и радили су све врсте медицинске помоћи и оперативних захвата. Доктор „Буги“ се сјећа да су, иако су бјесниле офанзиве, помагали свима. Прва жена коју је у рату породио била је Хрватица. „Било је то у јеку муслиманско хрватских сукоба. Породио сам је док су се горе у даљини чуле гранате и борбе. Волио бих да знам шта је касније било са том женом и тим дјететом. Да их видим“, заискри тиха ријеч али и суза у оку старог доктора.

Прича нам и да су му Хрвати донијели на поклон нову маскирну униформу, али да их је он одбио ријечима: „Ја сам Српски доктор“. „Дећко, то Српски напиши са великим словом“ насмија се „доктор Буги“.

Са тугом се сјећа друге Митровданске офанзиве. У данима када је пало Главатичево, имали су свакодневно пуне руке посла. Требало је рањене борце спашавати. И болницу су нам бомбардовали, али не противници него снаге СФОРА за брзо дејство у БиХ. Само Бог нас је спасио кад су Малезијци бомбардовали нашу болницу. Срећом, пројектили су активирани у  боровој шуми и нису никога повриједили.

„А ми смо у том тренутку оперисали наше рањене борце“, говори доктор Буги.

„Те моје болничарке су биле дјеца, у мене су гледале и од мене училе. И када ми је било најтеже нисам им то показивао, јер чинило би се када бих сузу пустио и оне би са мном плакале. А како не пустити сузу. Kако не заплакати када су нам у болницу, на Kрстовдан 27. септембра, донијели мртве три јунака Војводу Недељка Видаковића, мајора  Драгана Слијепчевића и поручника Љубишу Поповића. На брду Kисеру, изнад Борачкога језера непријатељска граната је упала у њихов ров. Тада је тешко рањен дјечак, малољетни Александар Маслеша, који је касније преминуо у Београду. Ипак, издржао сам. Морало се даље. Рањеници су се смјењивали као на траци. Спашавали смо српску младост“ прича нам доктор Буги.

И данас, 23 године након рата, пријатељства искована у огњу најтежих битака које је водила „Друга лака са Борака“ са браћом Херцеговцима против противника, и даље трају. И чини се јача су него икад прије.

„Срби су моја браћа“, каже са осмјехом најбољи Бугарин на свијету.

Доктор Михал Николов, или наш „Доктор Буги“.

Ратомир Мијановић / РАДИО ТРЕБИЊЕ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина