ДЕВЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ МОМА КАПОРА: Велики писац и сликар, поносни Херцеговац  

ДЕВЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ МОМА КАПОРА: Велики писац и сликар, поносни Херцеговац  

  • Пре девет година (3. марта 2010) умро је Момчилп Момо Капор, писац и сликар, који је, како рече његов велики пријатељ Матија Бећковић, „написао колико једно удружење књижевника и насликао колико цела ликовна академија“.Неуморни стваралац је у 74. години изгубио битку са тешком болешћу којој се дуго одупирао не испуштајући перо и кичицу.

Фото: ФБ Задужбина Момо Капор (www.facebook.com/zaduzbinamomokapor)

Сахрањен је, заслужено, у Алеји заслужних грађана у Београду, као најзначајнији хроничар престонице васколиког српства. Уз искрену тугу генерација поштовалаца његовог лика и дела, и подсећање да је тај даровити и шармантни, пркосни и храбри, Херцеговац био аутор најчитаније прозе у бившој Југославији и сликар чија су дела излагана у галеријама широм земљиног шара.

Од родоначелника „прозе у фармерицама“ стигао је до „прозе у маскирној униформи“, увек бивајући писац бестселера. Његови романи „Фолиранти“, „Провинцијалац“, Уна“, Зелена чоја Монтенегра“, „Хроника изгубљеног града“, „Конте“, „Елдорадо“, „Англос“… и друге књиге достигли су милионске тираже. Капора су читали, и још читају, сви – ђаци и професори, домаћице и глумице, мајстори и научници, војници и генерали… Читан је и у инострснству – његова дела преведена су на двадесетак светских језика.

Читаоцима га је препоручивала занимљивост и актуелност његове прозе, тематски разгранате, луцидне и духовите, коју је красио жив и култивисан језик аутора широке културе,  великог животног искуства и несвакидашње моћи запажања. Његов углед зато нису могли да оскрнаве стреле зависти којим су га, повремено, гађали самопроглашени „озбиљни“ и „тешки“ књижевни ствараоци, називајући га „лаким“ и „забавним“ писцем.

Као што ни његово опредељење да у тешком времену рата и бомбардовања буде уз свој народ нису могли да промене они који су за распад Југославије и сва зла овог света оптуживали само Србе. Следећи Црњанског, определио се за Србију, за свој херцеговачки завичај и српски народ у целини „зато што је толико напаћен, што је толико страдао кроз векове“.

„Равнодушан према мрзиоцима и клеветницима, Капор је неуморно, страсно и доследно писао истину о људским судбинама и историјској трагедији српског народа у последњој деценији 20. века“, записао је Добрица Ћосић, и нагласио да „Момо Капор није написао ниједну реченицу националне и верске мржње“.

Битно обележје Капоровог писања и живота била је његова везаност за митску и светосавску  Херцеговину, земљу његових предака, ратника и тежака, и најбистрији извор српског језика који је тако заводљиво жуборио у његовим делима. Причају Херцеговци, поносни на свог Момчила, да у њиховом завичају није било места које Момо није походио и описао, ни човека којег није бар једном срео.

Враћање коренима постајало му је учесталије са протоком година и гомилањем засићености дугим базањима по свету. Што је бивао старији, све се више укорењивао у Београду и Херцеговини из које се – како примети Рајко Петров Ного – „као неуморни ловац на приче увек враћао са богатим уловом“.

„Предели херцеговачки“ – записао је Ного – „били су му, како је говорио, грчкији од грчких; наша епска и патријалхална култура, па чак и њени урбани сурогати, људскији и дубљи од много чега што је у свету извикано“.

У једном давном интервјуу, открио ми је да свој дар за причање и приповедање дугује Херцеговини у којој је одувек постојао необичан тип људи, такозваних причала, радо виђених у многим домовима.

„Вероватно сам и ја, пошто су Капори од Билеће, повукао неки конац од тог типа“, рекао је уз јектави херцеговачки смех.

Питао сам га тада и који му је од два уметничка дара који су га учинили славним важнији – за сликање или за писање. Одговорио ми је типично капоровски: „Сликарски. Да сам био паметан, не бих ништа написао у животу, сем потписа на сликама и на чековима. Ја сам академски сликар и наивни писац, јер за писца нисам учио!“. А и ко је? Чехов је био лекар, Толстој гроф, Марсел Пруст рентијер, Хемингвеј ловац и ратник…..!“

Јово Вуковић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина