Слободна Херцеговина » ДАРКА ДЕРЕТИЋ: Студирај српски језик – остани код куће!

ДАРКА ДЕРЕТИЋ: Студирај српски језик – остани код куће!

  • Прије тринаест година, на Дан побједе над фашизмом, што ми се тада чинило помало симболичним, извојевала сам једну своју малу побједу, безначајну за човјечанство, али велику за мене.

Дипломирала сам на Одсјеку за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Никшићу.

Тад сам мислила да сам завршила један од најважнијих животних задатака и да сам на прагу остварења свог животног сна – да се бавим књижевношћу и науком о књижевности. Нисам тада разумјела да ме најважније животне битке тек очекују.  Неколико година након тога уписала сам постипломске студије на Филозофском факултету у Источном Сарајеву које, због низа непредвидивих околности, тек сад приводим крају.

Искрено говорећи, нисам маштала да будем професор или наставник.

Са ризиком да звучим чудно, уписујући овај факултет нисам маштала да оцјењујем и образујем младе нараштаје, како сви то обично кажу.

Жељела сам да се бавим писањем и науком о књижевности, али како то обично бива, живот нам не пружа увијек превише могућности. Волим наставнички позив, али то није био први нити основни мотив да студирам овај факултет.

Први разлог је била моја велика љубав према књижевности и српском језику.

Маштала сам да слушам еминентне стручњаке који ће ми говорити о књижевности, откривати њене неслућене креативне могућности и магију језика. Нисам размишљала као садашње генерације свршених средњошколаца када ћу се запослити и да ли ће моје занимање бити профитабилно. Можда је моја слабост што ни данас, а камоли тада, нисам знала и даље не знам да размишљам утилитаристички. Одлуку сам донијела искључиво срцем. Књижевност је, од најранијег дјетињства, била важан дио мог живота. Откривши читање преовладала сам усамљеност и многе тешке догађаје који су обиљежили мој живот.

С књигом сам успјела да надвладам онај „ужас празнине“ који остаје након великих губитака. Путовала свугдје гдје ми који смо одрастали ратних деведесетих нисмо могли ни да помислимо да одемо.

Kao што дивно рече Мика Антић: „Ја сам своја најчуднија, најлепша путовања превалио кроз пустош ове моје ветровите главе“ Само захваљујући књижевности која подстиче машту, мој живот никада није био празан.  Чудно је то, али кад читате као да сте преживјели хиљаде живота и као да познајете ствари које никад нисте видјели, сањате непознате предјеле или књижевне јунаке. Моћ књиге је несагледива, она потпуно мијења наше погледе на свијет, сазнања, али и осјећаје.

Богатство које стичемо читајући и учећи је непроцјењиво и неотуђиво. Некако ми је неспојиво одвећ практично размишљање са студирањем књижевности која је толико широка да у своје наручје прихвата све друге науке и умјетности.

Зато је књижевност, по мом мишљењу, изнад свих других умјетности, заводљивија од егзактних наука, пријемчивија од званичне историје. Зар ми Срби своју историју више не познајемо преко народних пјесама него из званичних историографија?

Није ли на нашој епици управо изграђен српски културни код?

Зар се у нашу свијест лакше не уреже слика Наполеона каквим га види кнез Андреј Болконски, онако тешко рањен послије битке код Аустерлица, од било каквих лекција из уџбеника историје?

Ко ће нам боље од Његошевог владике Данила, Матавуљевог Пилипенде или Вука Исаковича Милоша Црњанског представити судбину народа који је кроз вијекове опстајао само захваљујући својој чврстој вјери православној, српском језику и ћирилици?!

Нису ли српска књижевност и српски језик најбољи чувари, заправо стожери нашег идентитета?

Поред манастира и фрески, наши средњовјековни текстови писани нашом старом ћирилицом (житија, повеље, похвале и бесједе) су наше највеће културно благо. Упознати то благо значи – упознати себе.

Студирајући српски језик и књижевност заправо упознајемо себе, чувамо свој идентитет, завјештање предака, традицију.

Свједоци смо да је појава овог чудног вируса помјерила тежиште са глобалног на локални ниво.

Студирати српски језик и књижевност у својој Републици Српској на Филозофском факултету у Источном Сарајеву значи остати свој на своме, остати у својој кући. Без обзира што често мислимо да је туђе боље, најважније је сачувати своје. Зато треба да студирамо и научимо свој језик и своју књижевност, јер ћемо једино тако знати ко смо. Тако раде сви озбиљни народи. Не треба да размишљамо о материјалној страни јер духовне вриједности трају много дуже.

 

Дарка Деретић,
магистрант на Филозофском факултету
у Источном Сарајеву

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина