Слободна Херцеговина » Црква Светих косовских мученика – вјечни спомен на два крвава Видовдана

Црква Светих косовских мученика – вјечни спомен на два крвава Видовдана


Да је српски народ Херцеговине подизао споменике својим саплеменицима на сваком мјесту гдје су их, током и након Другог свјетског рата, комунисти и усташе звјерски клали и убијали само због тога што су били Срби, што се нису одрицали свога Бога и што нису признавали ондашње крвожедне земаљске владаре и диктаторе, или барем оне који су хтјели то да постану, Херцеговина би данас била једно непрегледно гробље. Да смо подизали цркве и манастире крај свих, знаних и незнаних, масовних стратишта и безданих јама, била би – Нова Света Гора. Истина, и без ових цркава и споменика, Херцеговина није ништа мање – света српска земља.

Деценијама се о тим небројеним усташким злочинима није смјело говорити и писати, а камоли одржавати сјећање на њих изградњом спомен обиљежја, костурница и капела. Тако је, пуних двадесет пет година од првог већег злочина у горњем невесињском пољу, тек на Видовдан 1966. године, служен први парастос за пострадале Србе у Сточи код Заборани.

Са прве службе одржане 1966. године

Први крвави Видовдан

Почетком рата, усташе су, истом методом, привољевали домаћине и виђеније људе у околним селима и српским крајевима да се окупе на уговореном мјесту и пођу са њима, поводом одређених „договора”, у какав штаб, школу или сеоску задругу, гдје би их, затим, лишавали слободе, одводили у веће „сабирне центре” и неријетко убијали. У жељи да их понизе прије смрти, ти сабирни центри су углавном били штале (појате) њихових сусједа – Хрвата. Прије него што су, по истој „ствари”, дошли у Заборане, усташе су у околним српским селима већ протријебили мушке главе способне за пушку и за отпор. Лучани су били заточени у Баралијину шталу, Барани у шталу Пера Влахића (Пуљића), док су Драмишевци и Сељанци били у шталама Вида Марића, односно Павловића појати. Крајњи циљ је био да се сви ти Срби из импровизованих, понижавајућих затвора доведу у Шахинагића гај, надомак Кљуна, гдје су усташе требале да их све побију и баце у јаму. Чекали су се још само Заборци па да почну са егзекуцијом свог наумљеног злодјела.

Хрват Иван Влахић, синовац Пера Влахића, (у народу су Влахићи били познати и као – Пуљићи), био је једно вријеме у најму, као чобанин, код Пера Миловића на Заборанима, пошто су Перовог сина Јована Италијани били заробили на Скадру и послали у ропство. (По ослобођењу, Јован је пјешке дошао из Италије на Заборане.) За све то вријеме, Иван није остављао било какав злослутан утисак. Ипак, неколико дана пред Видовдан, најамник се вратио у село од свога стрица из Бобановића код Луке, са аустријским карабином. Та пушка је у ненаоружаним Заборцима изазвала страх и пробудила прву сумњу. Недуго затим, млади Влахић је сељацима пренио наредбу стрица да се сви домаћини окупе на Видовдан код куће Милана Кандића. Речено им је да ће по њих доћи жандарми да их спроведу у Луку гдје треба да обаве неки „разговор”, након чега ће бити пуштени својим кућама.

Заборани, 28. јун 1941. године.

Пред Кандићевом кућом окупило се деветнаест српских домаћина. Осим Ивана, ту су била и четворица жандара – Цурић, Џеко, Осман Киле Баралија и Јозо Влахић. Сви наоружани. У млађим Заборцима се већ тада јавила бојазан да им се спрема замка из које неће извући живе главе, те су наговарали своје очеве да их, одмах ту, заскоче и разоружају. Ови то нису одобрили. Усташе су их постројили у колону два по два и наредили покрет. Са свих страна пратио их је по један наоружани жандарм. Кад су превалили нешто мање од пола пута до Луке, у мјесту Сточа, сељаци су почели да се дошаптавају како да се разбјегну, јер су дотле сви већ постали свјесни да су кренули на пут без повратка.

Зликовци су их ту, из предострожности, зауставили и претресли. Код Гојка Кецмана нашли су нож, а код Ратка Булајића бријаћу бритву. Прије него што су поново формирали колону, Гојко Миловић је у једном тренутку продорним гласом повикао: „Куд ко!” На ту команду, Заборци су почели да бјеже на све стране. Усташе су запуцале и на мјесту убиле Гојка Кецмана. Влада Булајића убио је најамник Иван. Тодор Миловић, тешко рањен, сакрио се у пећину звану Каменица, али га је од оваца примијетила чобаница Ружа Влахић, Иванова и Јозова рођена сестра, и то дојавила браћи. Ту га је нашао и преклао жандарм Џеко.

Неколицина њих ипак је успјела да побјегне у шуму, док су остале спровели у Луку до куће Пера Влахића. Међутим, у међувремену је из Злојове штале у Боровчићима одбјегао неустрашиви Биџо Вујичић са још неколико заточених сељака. Чувши то, усташа Перо је наводно рекао: „Боље да су нам побјегли сви остали, него Биџо.” Плашећи се освете од њих, али и од одбјеглих Забораца, одлучили су да све приведене Србе из овог краја ослободе и пусте својим кућама. Тако се показало да је онај Гојков усклик и она три леша која су лежала у Сточи, директно спасили, на смрт унапријед осуђене, животе готово свих глава горњепољских породица и спријечили још једну велику српску трагедију.

Но трагедија је задесила и Влахића кућу. Матија, Иванова и Јозова млађа сестра, чувши да јој је брат убио њеног драгана, Влада Булајића, искрала се из куће са конопом у руци, отишла у Сточу, и на мјесту гдје је Владо погинуо, објесила се о једну младу букву. Да докаже и браћи и свима да је Љубав, како каже пјесник Љубан Дука, „та Прамајка читавог свијета што не позна нације ни вјере”, изнад сваког овоземаљског зла, мржње и свирепости.

Требала је да проће читава једна четврт вијека да се на новом гробљу у заборској Сточи, мјесто страшне погибије достојно окади тамјаном и запоје Вјечнаја памјат. Од те 1966. године ту се, непрекидно, под једном лијеском, сваког Видовдана служила Света Литургија и парастос за пострадале јунаке. Жртава и нових усташко-комунистичких злочина, као и у свим дијеловима страдалне Херцеговине, било је, свакако, у заборском крају током читавог рата, али и послије њега. Овај је, ипак, остао упамћен као један од највећих и најкобнијих.

Црква у Сточи, свједок и опомена

Вишедеценисјку жељу житеља Заборани, али и своју личну, да се у Сточи, за вјечни спомен на Гојка, Влада и Тодора, на све жртве Другог крвавог Видовдана, (1992. године), и не само њих, сагради Црква, коначно је спровео у дјело један човјек. Љубан Дука, већ поменути епски пјесник и гуслар, по одласку у пензију, вратио се из Београда у родне Баре прије десетак година. Након што је уредио стару породичну кућу, пун елана и стваралачког заноса, пун вјере и пожртвовања, крајем љета 2011. године, кренуо је у Сточу са крампом и сјекиром у руци, да крчи шипражје и шуму којa се запатила око гробља, и тако створи услове да се на овом незахвалном и запуштеном терену крене са изградњом будуће Цркве. Глас о томе проширио се веома брзо и наишао на свеопште одобравање народа. Прва замисао је била да се Црква подигне прекопута гробља, са лијеве стране из правца Заборани, пошто је та локација била много приступачнија и захтијевала далеко мање припремних радова. Међутим, нека сила као да од самог почетка није дозвољавала да се ту било шта изводи. Багери и машине који су требали да поравнају и очисте овај терен, у пар наврата су се необјашњиво кварили, а када се указало и шест стећака (гребница) на том мјесту, у потпуности се одустало од првобитне идеје да се ту гради богомоља.

Сада је требало радове преселити на другу, стрмију и стјеновитију страну пута, подно гробља. Уз Божију помоћ, а прије свега Љубановим прегалаштвом, веома брзо се прочистио и тај дио Сточе, у народу познат као Равни брегови, те се већ првих дана те јесени могло кренути са конкретнијим радовима. Био је 24. септембар 2011. године када је Дука закопао темеље нове помијесне Цркве, а тај датум, касније ће се испоставити, није био нимало случајан. По диктату терена, превасходно је требало савладати одређену косину, зидањем камене основе која је, на концу, овој Цркви и дала ону аутентичну љепоту. У помоћ је први прискочио Раде Кандић из Заборани. Истовремено, локално становништво и наш народ из дијаспоре почео је да прилаже прве значајне донације.

Љубан и Раде, та два вишедеценијска пријатеља, ту су провели дане и мјесеце у благословљеном раду, слажући камен по камен у темеље ове започете Цркве која је, чини се, сама себи изабрала мјесто. Треба посебно напоменути да је у основ ове богомоље уграђено и неколико тешких тесаника средњовековног манастира, који се по предању налазио у Заборанима. Два таква, на којима се јасно назиру, вјештом руком негдашњих мајстора, уклесани крст и владичанско жезло, постављена су и у бедем поред улазне капије. Љубан и Раде су ми причали како су са нарочитом лакоћом владали сваким каменом, поготово овим најмасивнијим манастирским тесаницима, као да је сваки унапријед знао своје мјесто и, дочекавши да постане дио једне такве светиње, уклапао се са осталима попут лего коцкица. Тако се по ко зна који пут показала тачном она јеванђелска истина да „гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима.” (Мт. 18-20)

Раде Кандић и Љубан Дука

Након двије велике хуманитарне акције које су наши људи у иностранству организовали у Чикагу и Аустралији, али и ништа мање битним прилозима домаћег становништва, а по благослову невесињских и херцеговачких духовних отаца, лицем на Панталијевдан, августа 2012. године, могло се коначно кренути са зидањем Цркве. Оно што је свакако било изненађујуће, јесте то што је на свакој цигли, купљеној од једне западнохерцеговачке фирме уз остали грађевински материјал, био утиснут овај датум: 24. септембар 2011. То је дан када је, подсјећамо, Дука закопао темеље сточанске Цркве.

Радови су напредовали задовољавајућом динамиком, тако да се може рећи да је већ за Крстовдан 2013. године, (27.09.), када је, симболично, на звоник Цркве постављен крст, богомоља била добрим дијелом завршена. Ускоро је, такође прилозима вјерних појединаца, постављено једно звона, (нешто касније и остала два), чиме су испуњени сви услови да се ово духовно здање, посвећено Светим косовским мученицима, освешта на Видовдан, 28, јуна 2015. године.

По благослову тадашњег епископа захумско-херцеговачког и приморског, Г. Г. Григорија (Дурића), освећење Цркве у Сточи вршио је игуман манастира Житомислић, архимандрит Данило (Павловић), уз саслужење свештенства. Од тада, у много већем броју него претходних година, у Сточи се о Видовдану сабира вјерни народ на Свету Литургију и парастос свим жртвама усташког (1941-1942) и комунистичког терора (1942-1949), али и грађанског рата (1992-1995), чија су имена овјековјечена на мермерним спомен плочама унутар сâме Цркве. Осим Видовдана, у Сточи се нарочито свечано прославља и јесењи Крстовдан.

Захваљујући прије свега овој невеликој али архитектонски изразито лијепој богомољи, Сточа данас представља једну оазу мира. Од оне, условно речено – прашуме, која је деценијама чувала старе тајне овога мјеста чинећи га помало језивим, несвакидашњом посвећеношћу и несаломивошћу воље, углавном, једног човјека – Љубана Дуке, и истинском подршком и прилозима многобројних ктитора ове светиње инспирисаних његовим подвигом, направљен је један прекрасан парк природе, у крилу букове и борове шуме, која се овдје мјестимично мијеша и преплиће, баш као крупна и ситна дивљач или мириси љековитог биља и шумског воћа. Са изградњом парохијског дома и неколико дрвених мостића у порти Цркве, испод којих повремено прожубори планински поток, а прије свега, наравно, ове живописне богомоље, Сточа је перманентно добила један нови, питомији, духовни изглед, који истовремено свједочи и опомиње да прошлост нисмо и никада не смијемо заборавити.

Огњен Кандић

 

Прочитај и ово:
ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ: Крвави Видовдан у Заборанима код Невесиња

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина