НАСЛОВИ

Будинчић: Херцеговина се неће сагињати ни пред једном владом!


  • Веско Будинчић, начелник општине Љубиње у ексклузивном разговору за Слободну Херцеговину без длаке на језику прича о односима Београда и Бањалуке према Херцеговини, економским мукама, али верује да ће и за Љубиње и за Херцеговину доћи бољи дани

vesko

Текст: Трифко Ћоровић
Фото: Слободна Херцеговина

Као неко кога Љубињци препознају као свог “човека из народа” Веско Будинчић је у четвртом мандату на челу ове општине. Од почетка века па до данас добро су му знани сви проблеми једне од најсиромашнијих средина у РС. Зимус је био врло активан учесник сусрета челника Заједнице општина Источне Херцеговине (чији је један од иницијатора оснивања) и представника Владе Републике Србије о чему је портал Слободна Херцеговина опширно писао. За најпосећенији и најутицајнији херцеговачки портал у Србији Веско Будинчић прича о лошем еконономском стању у РС, прилично разочаран односом Бањалуке према Херцеговини, али и привредника из Србије који уместо у РС своја представништва отварају у Федерацији. Ипак, Будинчића не напушта вера у боље сутра.

Шта се од састанка зимус до данас променило у оквиру сарадње РС и Србије?
– Нажалост, није ми познато да се било шта мијења набоље у односима РС и Републике Србије. Могуће је да из Љубиња није довољно видљиво шта се на том плану дешава, али у нашем искуству нема промјена, поготово нема неког напретка. Ипак, ми се још надамо бољем.

Како тумачите тезу привредника из Србије да се тржиште РС подразумева, па отварањем представништава у Федерацији покушавају да заузму што бољу позицију на том простору?
– Отварање представништава у Федерацији БиХ, посебно „пребацивањем“ из РС, за нас има врло лошу поруку и вишеструку штету. Какав је интерес фирми, оне сигурно знају. Вјероватно дио разлога стоји и у мјерама и политици Владе РС. Једно је сигурно, ако фирме из Србије немају интерес да своја представништва држе у РС, мали су изгледи да ће неко други овдје доћи и остати, а свако зна ( ваљда и обје Владе) шта то значи.

Чиме Љубиње може привући инвеститоре?
– На инвестиције утичу бројни фактори. Стање актуелне економско-финансијске кризе битно је ограничило и селектовало инвестиције. Љубиње, на нашу жалост, није атрактивна дестинација. Све што нудимо само казује да смо мала и неразвијена заједница, а зна се, такви нуде здраву храну, здраву природу, повољну климу, јефтину радну снагу и слично. Јак магнет за инвестиције немамо, а имамо и неке резултате, и очекивања, и планове; споро и тешко иде, али не стојимо у мјесту.

Колики данас утицај има заједница општина Источне Херцеговине и да ли је она дала жељене резултате?
– Савез општина источне Херцеговине постоји, дјелује и има резултата. Знатно је ојачала свијест о заједничкој судбини становништва ове регије у новонасталим гео-политичким односима; повјерење и комуникација међу представницима локалних заједница је на високом нивоу, интегративни процес је све јачи, солидарност све већа. На жалост, актуелна власт нема слуха за наше проблеме и потребе, нити подноси наше партнерство. У оваквим односима и Херцеговина и Република Српска губе, ко добија? – питамо се и претпостављамо.

У Србији постоји представништво РС у Београду. Каква је комуникција са њима?
-Љубиње нема нарочиту потребу за комуникацијом са Представништвом РС у Београду па о том питању и нема неки свој став. Ако већ имамо право на. „специјалне и паралелне везе“ боље би било да сарадња користи оквир, позиције и капацитете јавних институција. Параинституције кад-тад направе проблем, јер ту нема мјеста за све и нема „провјетравања“.

Листајући развојни план Љубиња, број становника је у сталном опадању. Постоји ли бар нека нада да Љубиње у наредном периоду забележи прираст становништва?
– Бескрајна прича о демографској обнови Источне Херцеговине, а тек Љубиња, је својеврсни мазохизам. Коме још нису познати и стање и узроци? Шта је то у 19/20.вијеку ишло у корист Љубиња и (садашње) Источне Херцеговине? Ако ћемо искрено, или поштено, ствари стоје овако: На попису 2013. Љубиње стоји на нивоу бројног стања српске заједнице на попису 1991.године. Ако се зна да је Љубиње било на ватреној линији током Отаџбинског рата 1991.-1995.како је било могуће очекивати да се овдје догоди чудо па да бројно стање значајно порасте. Ратна (а често и поратна) страдања Љубиње су и демографски, али и територијално (област Попова) свеле на ову мјеру, али нису сви савремени процеси, и трендови, против Љубиња. Напротив, географски положај, клима, нови саобраћајни коридори, сваким даном Љубињу повећавају шансе, у сваком погледу, па и демографском.

Иако сте сиромашна општина, први сте дали прилог за градњу храма у Пребиловцима. Љубиње је и најближа српска општина страдалним Пребиловцима. Шта за Вас представљају Пребиловци и каква је сарадња и живот данас са западнохерцеговачким општинама?
– Жртве злочина Независне државе Хрватске у Другом свјетском рату, у Пребиловцима, као и све друге жртве злочина заслужују мир и достојанствено сјећање, и обиљежје. Страдање Пребиловчана је страшно, и бројем и начином. Љубиње, љубињски крај 1941.године има исто искуство, а о томе свједочи неколико великих стратишта: Ржани до, Капавица, Чаваш, Г.Храсно, Пандурица, а бројна колонија љубињских Срба одведена је и уморена на путу и у логорима НДХ у Јасеновцу. И овдје су жртве усташког злочина тек 1990/91.године извађене из јама и достојно опојене и сахрањене, а на мјестима злочина тек ових година изграђене су спомен цркве гдје се држе помени.
Значи, Пребиловце и Љубиње повезује заједничка, иста судбина у једном тешком времену, па се лакше разумијемо и међу савременицима.
Иначе, рат оставља посљедице, неке трајно, неке протек времена ублажава, неке прилагођава, али не брише. Ништа ново се ни данас не догађа. Српска заједница у долини Неретве је практично нестала у недавном грађанском рату у БиХ, и ту се, за сада, мало шта добро дешава.

Земљаци у Србији су веома тужни због великих раскола међу партијама и неслоге на релацији Бањалука-Херцеговина. Делује да у Невесињу има помака, да ли се тако нешто може очекивати и у осталим општинама?
– Земљаци у Србији не требају бити тужни због раскола међу партијама овдје. Власт и опозиција, и када мисле исто не говоре и не раде исто. Земљаци у Србији би у ствари требали бити сретни што у Српској данас постоји снажна алтернатива садашњем режиму. Медији, а они увелико утичу на јавно мњење, пажњу држе да „комерцијалним“ темама а оне забављају публику. Изван медијске пажње остају многа важна питања, па политичка пиротехника добија превелик простор. У стварању искривљене слике стварности Републике Српске ни неки медији у Србији нису невини, сервилнији су према актуелној власти овдје него што она заслужује. Реално, Бања Лука не уважава посебности, проблеме и развојне приоритете Источне Херцеговине. Власт контролише кључне ресурсе овог подручја, производњу електричне енергије, а нема ни идеја, ни политике економског развоја, нема реиндустријализације, нема запошљавања итд. Уосталом, актуелна власт нема ни програм, ни политику, ни концепт подстицања развоја неразвијених општина, ни регија, а осим Требиња и Гацка, овдје су неразвијене општине. Свака регија у Републици Српској има сличне проблеме, али власт нема ни слуха, ни плана, ни акције. Ако и у Невесињу има напретка томе се радујемо, али овдје знамо и за Ј.П. „Николу Теслу“, које је требало обновити текстилну индустрију и запослити хиљаде радника, као и многе друге промашаје ове власти. Да будем јасан, од ове власти ми више ништа не очекујемо, јер она нити шта може нити шта хоће у Херцеговини. Иду избори, новој власти, ко год то био, имамо исте захтјеве, можемо само бити грубљи и гласнији. Херцеговина се неће сагињати ни пред једном владом.

Vesko-Budimcic-

У појединим општинама Херцеговине сведоци смо експанзије туризма. Да ли Љубиње које је свега на 40 км од мора има потенцијал за развој у овој области?
– Туризам је објективно нека шанса. Постоје разлози да вјерујемо, јер се на том плану одвија доста активности и има резултата, Требиње је добар примјер. И ми у Љубињу покушавамо да заснујемо ову привредну дјелатност. Озбиљно смо ушли у један амбициозан а, чини нам се, остварљив пројекат. Ради се о валоризацији потенцијала који уоквирује пројекат Ваздушне бање Банчићи. Банчићи су већ представљени као мјесто гдје људи дуго живе, гдје су климатски услови изразито повољни, гдје је очувана животна средина, и ми смо већ кренули у остваривање идеје коју је прије неколико деценија најавио истински промотер и пионир туризмологије овог региона покојни Др Љубо Михић.Овог љета почели смо изградњу мотела у Банчићима, гдје је планирана изградња капацитета за смјештај и боравак више од 40 корисника, којима ћемо, ако Бог да, у скорије вријеме, понудити солидан програм одмора, рекреације и рехабилитације. Наша је намјера да оснујемо привредно друштво на бази акционарства, гдје има мјеста за све који желе дати допринос, имати властито учешће у овом пројекту. Позив за све заинтересоване траје, а ово је прилика да се то понови. За сада инвестицију води Друштво за заштиту природног насљеђа „Ваздушна бања Банчићи“, а иницијална средства обезбјеђује Буџет Општине Љубиње.

Остали сте упамћени и као човек који је због оштрих републичких прописа стао у одбрану произвођача дувана. Каква је ситуација ове године?
– Стицајем околности да више нисмо индустријско мјесто, а имамо традицију производње дувана, већина домаћинстава Љубиња је практично принуђена, да не кажем осуђена, да се бави узгојем ове индустријске биљке. Ако смо већ принуђени, значи немамо избора, морамо бранити своје шансе, и ми то чинимо. Ја сам као начелник свјестан реалности, ни ја немам избора.
Нама је природа, клима, земљиште, дало услове да произведемо дуван, држава није дала алтернативе, ми се морамо борити да опстанемо, чак и по цијену неспоразума са државом. Камо среће да Љубиње може обновити метало-прерађивачку или текстилну индустрију или успоставити друге, нове шансе за запошљавање људи.
Не само да остајем иза својих изјава, него сам спреман и на конкретније активности са циљем да се одржи какав-такав живот неколико стотина породица које се баве производњом дувана. Није све остало на ријечима, ове године Општина је стимулисала произвођаче премијом из Буџета.

Љубињци немају своје удружење у Србији. Колико завичајна удружења могу да утичу да се ствари у Херцеговини промене?
– Више од 100 година траје одлазак из Љубиња (и Херцеговине). Некада је пут водио у Америку, солунски добровољци и неки други ишли су према Србији; сељачке задруге, индустријализација и колонизације су узеле свој данак. Вријеме Отаџбинског рата убрзало је процес исељавања у новом времену. Свако је ишао са увјерењем да ће му бити боље, некима је и било, свима није. Завичајна удружења немају никакав утицај на ток ствари. Они који из Љубиња, или из Херцеговине, одлазе имају своје и разлоге, и циљеве, и потребе, и образложења; и право на носталгију за завичајем. Засад, удружења немају ништа осим носталгичне жеље људи да искажу емоције.
Овдје, у Херцеговини биће добро тек кад одласци, пресељења и путовања добију двосмјеран ток. На жалост, на то вријеме Херцеговина ће чекати, али свакако задуго неће нестати.

Трајаће живот, и биће боље, и у Љубињу.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар