• Здравко Шотра о новој серији о Лази Костићу, самосвести нације, вишим силама које га прате кроз каријеру

– ДУГО сам припремао серију Santa Maria della Salute, јер је реч о врло сложеном пројекту, који прати цео животни пут Лазе Костића. Сликајући његов живот сликамо многе историјске, политичке и културне догађаје како у Војводини тако и у Београду. Припреме на писању сценарија биле су веома опсежне, а Лаза је био занимљив човек свим савременицима, који су осећали потребу да о њему нешто забележе. Његов живот био је веома занимљив, динамичан. Човек који је непрекидно ишао из једног места у друго, из догађаја у догађај, у првој половини свог живота. У другој доживљава ту, такозвану, немогућу љубав са млађом Ленком, која ће потпуно преосмислити његов живот, нарочито када она млада умре. У томе је настала најлепша наша песма Santa Maria della Salute по којој смо и насловили филм.

Овако за „ТВ новости“ редитељ и сценариста Здравко Шотра описује рад на филму Santa Maria della Salute, о Лази Костићу, а по ком је настала и серија која би требало да буде емитована од средине марта на РТС. Главне улоге, Лазу Костића и Ленку Дунђерски, тумаче Војин Ћетковић и Тамара Алексић.

* Да ли је било тешко направити глумачку поделу?

– За Лазу Костића није било дилеме, морао је то бити глумац у пуној глумачкој зрелости, јер игра врло сложену личност. С друге стране, он је био крупан, леп, наочит човек, тако да је све упућивало на Војина Ћетковића, који је на врхунцу своје зрелости и глумачке снаге. А и физички изгледа тако. За Ленку ми је требало неко астралније створење. Појавила се Тамара Алексић, с којом сам већ радио малу улогу кад је тек примљена на Академију, у „Шеширу професора Вујића“. Већ тада сам је пројектовао за Ленку, није било дилеме. Знате, није у питању само лепота, већ и нека анђеоска чедност, недужност коју она носи у свом бићу, а карактерише Ленку. Она је, такође, сложена личност, није само лепа већ и образована, духовита, музикална, свира клавир, пева оперске арије. Сјајна личност, а све то сам нашао код Тамаре. У овом филму је карактеристично то што има необично много улога, никад их толико нисам имао у животу, на стотине. Тако је и Соја Јовановић имала много глумаца у једној драми, па кад је завршила снимање питала је: „Децо, је л’ има неко да се није сликао?“.

* Дугујемо ли будућим генерацијама овакве филмоване приче?

– Не само младим генерацијама, већ свима. Ни сам нисам био упознат са многим стварима које сам открио радећи на овом сценарију и мислим да је добро да људи упознају многе детаље из наше културне и политичке историје. Да сазнају да су имали Лазу Костића, једног од првих великих интелектуалаца у Срба, који је у време у ком је живео био интелектуална елита европских размера. То може само да охрабри наше људе.
* Колико смо ми данас свесни себе и свог порекла, држимо ли до себе као нације?

– Познати смо по томе да не поседујемо свест о себи, свом пореклу и традицији. Срби су врло лако мењали оно што је вековима било у њиховој бити. Узмите Ћопића, кад долази као млади партизан и каже: „Мајко, нема Бога“. Мајка каже: „Је л’ тако, у реду“. И други су тако дошли, јер одједанпут Срби више нису славили славу, Божић, крштавали децу. Прихватали су да изађу из свега онога што су вековима носили у свом бићу. Данас, погледајте Београд… Видећете да, у време кад се у Вуковару боре за ћирилицу, у Београду је уопште нема. Не само што је све на латиници, већ и на енглеском језику, чекају неке Енглезе да дођу. То је знак да наш народ не држи до себе. Лепо је да знамо латиницу, али погледајте шта раде већи словенски народи попут Руса, они фирме као што су „Мекдоналдс“ пишу ћирилицом, а да не говорим о осталим стварима. Свест о свом бићу код Срба одувек је била слаба. Догодио се 20. век који је, у више махова, био велика погибија, стагнација, па поново велика погибија. Све то време неко је користио да иде напред. Зато нам се и догађа да нам самосвест слаби.

* У својим филмовима и серијама неке скрајнуте вредности стављате у први план, попут породице, љубави, пријатељства… Да ли оне много више недостају нашим људима него раније?

– Мислим да су те вредности одлике развијеног грађанског друштва. Србија је неколико пута развијала тај слој грађанског друштва и он је сатиран. После Другог светског рата тај драгоцени део друштва идеолошки је сравњен и нестао. Није се обновио, па зато ви, данас, кад идете Кназ Михаиловом улицом видите, уместо неког знака цивилизацијског напретка, врло тривијалну атмосферу, скоро транзицијску, па и на самом Калемегдану.

* Ваши сарадници кажу да сте повезани са неким вишим силама, током снимања вас служи време – кад вам затреба сунце ту је, као и киша..

– То је почело са Слободаном Стојановићем са којим сам највише радио, почев од „Више од игре“ – стварно су се, нарочито на његовим текстовима, дешавале чудне ствари. Кад нам затреба магла, дођемо на терен и нису нам потребни техничари да је праве, јер магла је ту. Снег, на пример, кукамо закаснили смо, неће га бити више, али ујутро кад устанемо – снег пао. Шта је најневероватније – треба нам дуга на одређеном месту, која је ретка појава, смислимо да дођу ватрогасци и направе је према сунцу, стигну они на објекат кад – појави се прелепа дуга тамо где нам је и била потребна. То је да се човек најежи, стварно. Снимамо „Зону“ и ниједног дана нисмо изгубили ниједан секунд због времена, завршимо снимање, екипа руча, и кад пођемо кући почне такво невреме и киша која траје следећих 15-20 дана, тако да… има ту нешто чудно. Осим тога – радим невероватним темпом, стално вичем, имам екипу која ме прати и навикла је да ради брзо. У глави ми је сваки кадар целе серије и који год треба да се снима, могу сад, сваку сцену. Ако нису услови за једну, одмах прелазимо на другу, што доприноси ефикасности. Због тога ме продуценти воле.

* Све делује идеално. Постоји ли, ипак, нешто што може да вас изведе из такта?

– Дозвољавам себи да вичем кад се касни у кадар или долази до неоправданог застоја у снимању. Тиме се и празним, уместо да све гутам, тако олакшавам себи. Недавно сам имао велику свађу са једним глумцем и било је на крају како жели редитељ. Добро је кад се извичем. Мој покојни колега Аца Ђорђевић имао је манир да се договори са асистентом да њих двојица, кад дођу у студио, ужасно псују и ужасно се исвађају, јер цела екипа се тад уозбиљи и ради врло добро. Тако и ја помало следим покојног колегу.

* Војин Ћетковић је рекао да се већ неколико пута филмовима опраштате од своје каријере, али никако да престанете да снимате.

– То је рекао? Добро је рекао, стварно би било време да се опростим од посла, али неки ђаво ми не да. Таман завршим нешто и мислим нећу више, кад се појави неко и каже: „Знаш што би било добро ово“. За Лазу ме је Перо Зубац звао из Новог сада, па хајде ти онда буди миран! Видим да је то смислено и кажем да имам још мало снаге да радим. Тако да се извињавам Ћетковићу што нисам одржао реч и што не гарантујем да је сада ово последње што ћу урадити.

* Радом обнављате енергију?

– Боље се осећам овако, иако је врло заморно, него кад седим код куће у фотељи и гледам телевизију. Било би лепо скончати у неком кадру.

Бојана ЈОВАНОВИЋ / Новости.рс