• Свечано вече на „Коларцу”; вече класичне музике и изабраних оперских комада . Гала вече.

У атријуму много „финих” београдских лица; у углу јата (да не кажем чопори) фото-репортера – блицају као да стријељају.
Стојим пред главним вратима у дворану, чекам прво звоно позива за публику. Појави се и он на степеништу, скроман без размаханости и лажно уздигнутог погледа.
Када би га изрезао из овог окружења, био би то човјек који можда иде из свог винограда или који је кренуо до подрума са вином да наточи бокал за вечеру.
Смирено лице, чврст ход, очи које негдје у дубини носе слике које чувају темељне вриједности живота. Мјера и опрез ходе у њему.
Зна он шта су рефлектори – кукавна потреба људске прашине да докучи небеске звијезде и постави их као фењере изнад свога посрнућа.
Дочекујем га на врху степеништа и пружам му руку, као да га прихватам послије успона.
„Добро вече господине Шотра! Само да Вас поздравим; рођени смо у истом граду.”, искрено се обрадовах човјеку, видјевши у њему своје мало мјесто.
Погледаше ме искусне очи, као да ми скенирају душу. Уз благ осмијех у трену одговори –
„Ја нисам рођен у граду, већ у селу!”
Свакако да сам знао да су Козице село надомак Стоца у Херцеговини, у заталасаним виноградима дубравске заравни.
Насмијасмо се. Би и њему и мени мило ово „размимоилажење”.
Пита ме када сам и како избјегао из Стоца; кад сам задњи пут био међу нашим стећцима.
Преносим му какво сам стање затекао љетос, причам му да у његовим Козицама и нашем Стоцу, ништа српско више нема, сем гробова и звоника са православним звоном.
Одмахује руком без ријечи, као да ми говори – „Пропаст наша, велика пропаст!”
Растасмо се уз жеље да се сљедећи пут сретнемо у Херцеговини.
Колико сам пута присуствовао када људи са непријатношћу помињу да потичу из села или неке варошице.
Заиста, само они који су успјели, прије свега дометима духа, то са поносом истичу и знају ненаплатива богатства својих житних поља, осунчаних винограда и стада која су појили на ријеци.
На крају и на почетку свега, Син Бога Живога, није рођен ни у селу, већ у пећини на крају поља, у којој су чобани склањали стада у невремену. Христос из јасала.
Градови су од почетка свијета извори гордости и људске пропасти. Мајка свих градова је блудни Вавилон, кога Господ прокуну и поруши у темељ.
До данас градови рађају сваку духовну биједу, богохулништво, гордост, лицемјерје, истинско необразовање Богом и његовом творевином. Градови су идоли човјековог безвјерја.
Село је благословено мјером; ту је човјек по мјери земље из које је подигнут – довољно мален да је се плаши и довољно гладан да јој се моли. Из тога настаје права племенитост.
И као што кажу Французи, све што је племенито долази из провинције. Па и Сена.

Г. Л.