НАСЛОВИ

ВРАТИЋУ СЕ! – O београдској премијери филма посвећеном херцеговачким јамама и жртвама геноцидне НДХ

  • Септембар, девети. Савршен дан за шетњу по топлом београдском сунцу. Студентски трг препун, све бруји од возила, пешака, труба, вике, дреке, буке. Свако ко је провео више од десет секунди у престоници памти тај звук дуго, ту хаотичну какофонију какве мало где на свету има. Ипак, поуздано знам да једно месту, у центру града, није било као сва остала. Тихо, мермерно, и помало крхко. Југословенска кинотека у Узун Мирковој улици. Пројекција у сали почиње у 15 часова и 30 минута.

Аутор филма: Небојша Колак

Пише: Божо Ћоровић

Филм “Вратићу се!”, аутора Небојше Колака потресно је сведочанство о страдањима херцеговачких Срба у канџама усташких хорди током глобалне трагедије под називом Други светски рат.

Знао сам да неће бити пријатно искуство гледати зверства и слушати о њима, али то је најмањи дуг који имамо према нашим (свештено)мученицима.

Аутора овог филма, господина Колака сусрео сам пола сата пре почетка. Тада сам уграбио прилику да му поставим неколико питања која су ме до тада копкала, на шта је он срдачно био спреман да одговори.

Свако зна да је број жртава на територији НДХ током рата немерљив, као и број јама. Не постоје два иста мишљења међу историчарима. Зато ме је највише интересовало да ли је господин Колак можда први који је дошао до броја најближег истини.

– Никада није направљена стручна комисија  која би утврдила тачан број жртава. Претпостављам да знате шта је Херцеговина и њено крашко тло. Зарасле су и јаме. Говори се о стотињак јама, помиње се око 12 хиљада жртава, али то никада неће бити дефинитивно утврђено.

Баке живеле док њихово сведочанство није заувек сачувано

Оно што додаје нову дубину филму „Вратићу се…“ јесу и сведочења две баке, сестре, које су самим чудом успеле да преживе геноцид и дочекају дубоку старост. Једна се након рата преселила у Кикинду, а друга у Врњачку Бању. Како их је нашао, тако далеко од Херцеговине, могао ми је рећи само аутор.

– Хајде да кажемо игром случаја. Трагао сам, јер ми је био циљ да у филму имам свједоке. У томе ми је помогла Требињка Милица Ијачић која ме је упутила на своје тетке. Рекла ми је за Митру Пролић у Кикинди, до које сам дошао. Након разговора, она ме је упутила ме на рођену сестру Стану Младеновић, (рођену Ијачић) која је живјела у у Врњачкој Бањи. Тако да сам и њу снимио. Нажалост, ниједна није могла да погледа тај филм. Смрт је била бржа од њих.  Изгледа да их је Бог задржао на Земљи како би свједочиле.

У једноставној, али дубоко узнемиријућој и потресној сцени где се Стана присећа тих, најмрачнијих дана, она изговара једну, кратку, реченицу која ће ме сигурно пратити још неко време:
„Нису могли извадити кости из те јаме. Отишле су све до мора.“

Како људско биће то може учинити другом бићу?

Сви знају за ужасе Јасеновца, многи су тек понешто чули о јамама. Филм погоди гледаоца на потпуно други начин. Видевши изборано лице старе баке која се до краја свог живота присећала тих гнусних људи, те болесне, дегенерисане и демонске идеологије, као да се догодило јуче, а не пре 80 година. А ако мислите да је то кратак период, 80 година, грдно сте погрешили. Адолф Хитлер, „духовни отац“ геноцидне НДХ је желео хиљадугодишњи Рајх. Биће потребно много више од хиљаду година да се оперу греси геноцидне усташке организације. И према Србима, и према малобројним Хрватима који су штитили Србе од агоније јама, а на крају са њима и завршили у тами.

Колак: Захвалан сам потомцима!

Но, назад на мој разговор са господином Колаком. Јер, нису једина сведочења само те две баке, већ и друга сведочења, додуше не из прве руке, већ од стране потомака, рођака, пријатеља оних чији су животи заувек угашени на усташким пољима смрти. Питао сам се, колико су поуздане информације које имају они који нису, срећом, својим очима видели дела демонских џелата у црним, скупим униформама.

– Веома сам захвалан потомцима што су хтјели да говоре. Они се, као и баке, тачно сјећају имена усташких злочинаца. Док је држава је све гурала под тепих, они су добро упијали оно што се преносило са кољена на кољено. Игром случаја та драгоцјена свједочанства сада  су сачувана. Циљ овог филма је да сазнања наше генерације остану дјеци. Наши потомци треба да знају шта се дешавало. Ни ја, када је почео рат 1992. као припадник Војске Републике Српске много тога нисам знао…

Република Хрватска користи беле рукавице када приступа догађајима из Другог светског рата. Добро знају шта је учињено, али због имиџа у свету, улога НДХ се заташкава, крије у шпајзу, далеко од очију. Чак, штавише, хрватски националисти, којих није мало, славе најварварскије злочине над Србима као „цивилизацијске тековине“. Њихове институције се не баве тиме. Не занима их. Логично би онда било да ове теме треба понајвише да занимају српске институције.

Аутора филма питам да ли су онда српске институције нешто урадиле поводом питања јама у Херцеговини? Да ли се покреће та тема? Да ли су допринели, на било који начин, снимању овог филма?

– Па ево, човјек из Музеја геноцида треба да говори. Мислим не само о овој, него и о многим историјским темама. 

Кустос Музеја геноцида: Апел публицистима и новинарима да се баве локалном историјом!

Уочи пројекције окупљенима се обратио Гавро Буразор, кустос Музеја геноцида.

– Задатак Музеја геноцида је да скупи што више сећања, уграђује и правилно интерпретира. Људи који се баве Холокаустом кажу да ту причу није могуће испричати. И имају право. Због тога кад се спустимо на ниво сваког страдалог или преживелог, видимо да је свако имао јединствено искуство: од тога како је живео и сналазио се од доласка нациста у његову земљу, па до хапшења, транспорта и одласка у логор.(…) Из Мађарске су кренуле две композиције (воза) мађарских Јевреја. Једна композиција је била упућена у правцу Аушвица и након краћег боравка тамо већина њих је завршила у гасним коморама, док је друга композиција у једном тренутку преусмерена у правцу Словачке и људи су завршили у радном логору где су у врло тешким условима ипак дочекали крај рата. Тако, када се ради о геноциду у НДХ, можемо закључити слично; да су искуства сваког појединца, страдалих и преживелих, заправо јединствена. Зато је важно да се проучавају места страдања, јер она заправо говоре колико је та тема комплексна и да њиховом анализом можемо добити праву слику геноцида који је почињен од Херцеговине, преко Босанске крајине и Славоније.

Гавро Буразор, кустос Музеја геноцида

У томе заправо и видим важност овог филма ког ћемо погледати и искористити прилику да можда апелујемо на публицисте и новинаре да се баве тим темама појединих страдања, да не кажем, локалне историје. Сагледавање свих тих локалних примера заправо даје једну јаснију слику и онда можемо допринети поштовању сећања и сваки скуп геноцида почињених у Независној држави Хрватској.

Овим, кратким говором, Буразор је јасно скренуо пажњу на културу сећања коју гаји Израел, који не заборавља Јевреје који су на најстрашније могуће начине страдали током Другог светског рата. Сваки лаик зна да таква култура сећања у Србији није на нивоу на ком би требала да буде. Било како било, тек најављени говорник Дејан Ристић,  директор Музеја геноцида, није се појавио.

Гледајући филм, гледајући ископане кости, фотографије раскомаданих тела, слике деце са разбијеним главама, описи убијања новорођених беба на најгнусније начине; бацање детета у вис, дочекавши га на бајонет, уз грохотан смех, а онда унакажено тело вратити мајци назад у руке, након чега јој распоре трудан стомак. Да, Срби, витезови и хероји, млади Обилићи, бранитељи Косова, ћирилице и историје. Данас сте се размилели по лепом дану, уживали на улици, дружили се. Јасно је да цело српство не може стати у једну салу. Али у милионској српској престоноци да на пројекцији буде мање од 20 људи?

Далеко нам лепа кућа. Шта ће нам прошлост?

Ионако нисмо ништа научили. И нећемо. Све ратник до ратник, Србин до Србина, а своју прошлост не зна. Научено са друштвених мрежа!

Битно је да мрзимо, уместо да не будемо као они, као усташе, него зуб за зуб, око за око, док не ходамо бесциљно слепи, и не будемо могли да жваћемо. Мржња долази из незнања, а данас сам присуствовао разлогу зашто незнање влада Србијом.

Такву тишину након пројекције никада нисте чули. Трајала је минут, минут као вечност. Минут туге, патње, мучнине, срамоте, али и минут тишине, тишине једне празне сале.

Радуј се, Српство, док ти се несахрањени преци окрећу у гробу!

Небојша Колак, за разлику од мене, није песимиста. Он неуморно ствара и подсећа људе не само на Голготе српског народа, које никада нису фалиле, већ се посвећује и онима чије приче су запостављене, а које су вредне сваке пажње.

Он већ ради на наредном пројекту.

– Управо мислим да ће убрзо бити премијера филма који се не бави ратном темом. Ријеч је о Љубинку Акшаму, момку од 19 година, који је погинуо од грома на терену фудбалског клуба „Леотар“. Млад, талентован момак који је управо тада добио позив из Црвене звезде.

Молио бих читаоце да ми опросте због мојих грубих речи. Након сагледавања онако бруталне истине, потребно је време да се то процесуира у уму. Још ми се нису слегли утисци. И ко зна када ће? И да ли ће?

Али радови Небојше Колака су ту и чекају Вас!

– Гостујући у јутарњем телевизијском програму између осталог, позвао сам људе да дођу – ако су заинтересовани. Мени је значајно да филм буде премијерно приказан у Београду и Србији, а послије тога да крене по телевизијама и свима онима који су заинтересовани за истину. Наравно, биће доступан и на Јутјуб каналу под мојим именом – закључио је Колак.

Он је храбар и истрајан човек. Будите то и ви! Будите достојни предака који су све, и породице и животе, дали да би сте ви данас били слободни!

Не заборавите!

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Pingback: ВРАТИЋУ СЕ! – O београдској премијери филма посвећеном херцеговачким јамама и жртвама геноцидне НДХ

Оставите коментар