22. ЈАНУАР 1967. ТРЕБИЊЕ – 27. СЕПТЕМБАР 1994. БОРАЧКО ЈЕЗЕРО (КИСЕР, ГУДАЦ) КОЊИЦ
ПОТПУКОВНИК ДРАГАН СЛИЈЕПЧЕВИЋ
6. МАЈ 1958. МОСТАР – 27. СЕПТЕМБАР 1994. БОРАЧКО ЈЕЗЕРО (КИСЕР, ГУДАЦ) КОЊИЦ
Када се човјек нађе с ону страну познања његова судбина на земљи, осим најбитније литургијске димензије помињања и живота, наставља се у причама људи који су га вољели и поштовали. Постхумна судбина оних који су живот дали за ову слободу, коју ми по инерцији живимо данас, често је обиљежена оним Лазиним запажањем да ће „све то народ позлатити“ и његовим психолошким увидом да у животу све изблиједи.
Но, не дозволити да изблиједи, не дозволити да потамни, не дозволити да се наш свијет сведе на оно „сада“, „моје“, „ја“, које неминовно носи заборав најбољих, којима дугујемо највише, слободу којом опстајемо- то је наш позив!
Ово је наша прича, требињска и свесрпска прича. Покушај да се васпостави лице, дјело, једно вријеме, једна борба, једна земља. Наше главне јунаке ословљамо наприје именима, јер човјек пред Свето Причешће и Суд излази именом и дјелима….
Била једном једна земља, наша и њихова, прескупо плаћена, скројена и растурена по мјери и вољи моћника… И у тој земљи су живјели, за ту земљу и српску државност заложену у њој – за свој род, дали су животе јунаци наше приче Љубиша и Драган.
ЉУБИША
Његово дјетинство се, са данашње тачке гледишта, може назвати безазленим. Ништа обичним дјечацима осамдесетих година није указивало на то да неко већ исписује нацрте дробљења једне земље и најдржавотворнијег народа у њему. Љубишино одрастање обиљежила је близина Треће основне школе, несташлуци са пријатељима из улице, дани проведени на игралишту школе, кошарка и фудбал (Љубиша је био најбољи голман). Радост обичних основношколских дана у којима нема данашње потребе за изласцима колико за другарством у улици. Ту су склопљена и запечаћена вјечна пријатељства коју ми сви Поличани знамо јако добро. Надимак „Поп“ (понекад и „Пепо“) добио је у основној школи. Пријатељство и дом понијеће у срцу и када крене у Средњу војну школу у Београд. Привукао га је војнички позив и сазнање да у интернату има доста спортских терена на којима се игра њему омиљени фудбал. Распусти за њега и његове другаре из улице постају све краћи, Љубишине обавезе се протежу и на дио распуста. Ипак, сваки тренутак слободног времена је ту, са породицом и другарима. Слуша се Азра, Атомско склониште…Омиљена пјесма Поморац сам мајко.
Љубави долазе и одлазе, у Требињу је све мање. Омиљен међу дјевојкама и друговима, доброта је оно по чему га сви памте. Веома је волио је да чита: Умберто Еко, Селимовић, Андрић, Пекић, Павић…. Размишља да се да се дошколује у правцу социологије или књижевности, ако му околности дозволе.
1989. – послије Београда одлази у Сплит на Војнопоморску академију. Строг одабир ̶ на осам кандидата једно мјесто. Љубиша проналази себе, наставља очев пут (отац му је служио ЈНА у Морнарици три године), привлачност и неизвјесност мора буди његов дух, бијела униформа у којој војник дјелује озбиљно и свечано. Постаје поручник бојног брода (просјечна оцјена 4, 81 са закључком: „Ради се о изузетно дисциплинованом, одговорном и савесном старешини. Својим понашањем, односом према послу, старешинском бригом и правичношћу, може успешно да обавља и дужност командата моторизованог батаљона те га у том правцу треба и усмеравати. Оцењује се повољно оценом НАРОЧИТО СЕ ИСТИЧЕ ). Већ 1990. земљу захватају таласи промјена: вишепартијски систем, тињају сукоби међу републикама, нагомилавају се несугласице. Велики потреси и престројавања, нестају разлози због којих је створена Југославија, све је теже објективно сагледати околности…
Љето 1991. у ваздуху се предосјећа рат. Љубиша из Сплита долази црвеним стојадином, добија прву плату и прославља је у кафићу Бамбус. Допусти су јако кратки – пар дана… Хитно одлази за Ластово…
У Сплиту живи у самачком хотелу унутар Лоре. Рат га је затекао у Сплиту, на дужности замјеника команданта на ракетном чамцу 305. У неко доба брод напушта командант који је био Хрват и Љубиша преузима брод у чину поручника корвете. Послије напуштања ЈНА из копненог дијела Хрватске одлази на Вис и Ластово док се ЈНА није од тамо повукла (јун 1992). У Сплиту остаје библиотека његових омиљених књига за којом веома жали. У Хрватској је учествовао у акцији Козјак као доборовољац ЈНА на извлачењу муниције (5. марта 1992. добија Медаљу за војне заслуге, указом Предсједништва СФРЈ за примјерен рад на развијању полета за остваривање постављених задатака, као и показивање старјешинских и војничких особина које служе за примјер другима) и у Плочама (Кардељево). Свуда га одликује спој чојства и јунаштва за који и добија награде…
Долази у Тиват и тражи прекоманду у Војску Републике Српске са јасном свијешћу да све што има и брани налази се у Требињу. Родитељи су изненађени, али његову одлучност нико не може да поколеба. Август 1992. долази у своју вољени крај, прво Билећа (команда Херцеговачког корпуса) па Требиње, постаје замјеник команданта Трећег батаљона Требињске бригаде. Имао је дјевојку у Црној Гори, доласком у Требиње веза је прекинута. Са рођеним братом најчешће се гледа на ратишту….
Влаштица (крај октобра 1992) – учествује у најтежим борбама. Гдје год треба помоћи спреман је да се жртвује: два пута на Горажду (љето 1993), Олово (јануар 1994. задобија промрзлине). Као официр размишља стратешки, мало прича али када говори то је закључак трезвеног официра: „Борећи се за чуке и горе ја се борим за српско море“.
12. септембра 1994. почиње муслиманска офанзива. Стиже позив за помоћ и Љубиша се, као и увијек, одазива. На коњички дио херецеговачког ратишта и у вјечност одлази угануле ноге, вјерујући у своје људе, као и увијек без много приче спреман да са војводом Видаковићем и мајором Драганом извиди терен и помогне колико је до њега…
Постхумно добија Медаљу хероја Милана Тепића (поводом Видовдана од стране предсједника Републике Српске 28.06. 1995).
Одлуку о унапређену у чин поручника бојног брода је добио 20. септембра 1994. године и није знао за њега, одлука је стигла на кућну адресу дан/два пред његову погибију…
ДРАГАН
Драганов отац био је учитељ. Драган је рано остао без оца (отац је добио мождани са 33 године, са 47 умро од тумора). Поријеклом је из Гацка (Самобор код Гацка), рођени Мостарац (три генерације породица Слијепћевића је у Мостару).
Завршио је војну-ваздухопловну гимназију у Мостару, послије одлази на Војну академију Рајловац код Сарајева. На пола академије прелази у Београд гдје и завршава војну академију. Прво постављене је у Подгорици, на војном аеродрому Голубовци гдје остаје близу двије године. Одлази у свој родни град како би се нашао при руци мајци која је прерано остала удовица (39 година). Радио је на војном аеродрому Ортијешу код Мостара (начелник Метеролошке станице). Старији син Доброслав (Бобо) сјећа се да су њихови одмори увијек били активни, одласци у природу, код родбине, потреба да се породици максимално надокнади вријеме. Мостарски период у Бобовом сјећању је идиличан: дружење са дјецом војних лица (блок војних зграда) и безбрижни дани пуни радости. Драган је омиљен у друштву – самоук гитариста, на окупљањима и дружењима свира и пјева. Слуша се Атомско склониште, Азра, Пинк Флојд, поред многих ствари које остају у Мостару, испод кревета остаје и мноштво касета и грамофонских плоча, цијели један свијет музике који ће, након његове погибије, за дјецу представљати својеврсне знакове поред пута…
1992.
Драган је прекомандован у Поникве код Ужица, гдје се пребацио мостарски аеродром. Ту су прекомандовани сви официри из Мостара и сва опрема (све што су успјели изнијети, гранате су по њима свакодневно падале). Заслуге за изношење војне опреме припадају, између осталих, и Драгану. На Пониквама остаје пет мјесеци. Санкције, Драган се осјећа лоше – није могао да гледа како голобради младићи гину. Син га се сјећа како гледа дневник и сваки пут плаче. Свијест да ништа да ради, јер су санкције, а да његови најближи рођаци и пријатељи ратују и гину (два најбоља пријатеља Бранко Трифковић и Богослав Лукић су већ у мају/јуну 1992. погинула) постаје страшнија сваким даном. Након пет мјесеци боравка у Пониклавама доноси дефинитивну одлуку да иде на ратиште у Херцеговину и тражи подршку супруге. Супруга га је подржала и заједно одлазе на разговор код генерала Љубише Величковића, команданта ваздухопловства. Величковић га убјеђује да не иде. Чекање и разговор који прераста у убјеђивање Величковић на крају узвикује: „Јер мислиш да знаш да ратујеш? Ти си ваздухопловац!“. Драган му одговара:“Ако треба љуштићу кромпир, али ћу бити уз своје!“
Интересантно је да ће Величковић, коме тада никако није било јасно зашто се Драган на то одлучује, каснији бити официр који ће на првој линији одбране, као једини командант ваздухопловства и генерал тако високог чина и ранга дати живот за Отаџбину (јун 1999).[1] Послије седам сати убјеђивања Величковић на крају даје дозволу. Добија одобрење на два мјесеца и уколико се не врати за два мјесеца губи статус официра, а супруга и дјеца остају без примања.
Драган одлази, супруга га прати до Билеће, гдје долази војно ауто по њега, и враћа се у Ужице да дјеца заврше прво полугодише (старији син је био у другом разреду основне).Ужице, пола године старији син иде у школу, а потом Драганова дјеца Доброслав и Милош и супруга Нада одлазе у Подгорицу да буду код Надих родитеља. Драган је стално на Борцима јер је тамо команда. Нада често посјећује мужа и одлучује да у љето 1993. године оду на Борце као подршка Драгану и да испуне његову жељу да буду заједно: „Ту живи 3000 људи зашто не би могли и ми?“
Рјешење које је добио више није проблем, не остаје само два мјесеца, јер је његова стручност и посвећеност у том моменту била неопходна. Размишљају да дјецу на Борциома упишу у школу (Доброслава – Боба у трећи разред). Бобо се сјећа: „Колико је год тешко било ипак, мада сулудо и прадоксално звучи, живјели смо заједно као породица“.
Видовдан 1993, 11 сати ујутро, почиње велики напад. Сви су у приземљу у кући у којој бораве. Потом затишје до 18 часова. Излазе на пункт поред војне полиције, која је била поред куће гдје су живјели. Гађана је команда која је 15 метара од тог мјеста. Бобо је рањен од гелера у врат, крв је облила мајицу, али он и даље стоји на ногама. Доктор, који се брзо уз нашао уз мајку и дијете, говори да је добро што Бобо и даље стоји на ногама. Драган обезбјеђује превоз и пратњу за рањено дијете али, без обзира на молбу и преклињање супруге, говори да не може да остави свој положај и војску: „Надо, ја не могу да оставим положај и људе!“. Пробијање до ратне болнице у Невесињу траје преко два сата. Бобо остаје без већих посљедица и повреда виталних органа, а доктор каже да од тог дана славе сваки Видовдан. И, измећу граната, на првој линији, након рањавања старијег сина, Драган и Нада се одлучују за још једно дијете…
Послије Бобовог рањавања, из страха за дјечије животе, Нада одлази у Билећу код куме. Након три мјесеца, крајем октобра прелазе у Требиње. Добијају војни стан, а Драган је и даље на свом мјесту на Борцима, Нада је трудна.
Дјеца ријетко виђају оца, његове обавезе су такве да ријетко оставља положај…Август 1993. као командант батаљона осваја стратешки битно Главатичево.
Командант бригаде је био Боре Антељ, а Драган је био начелник Штаба Друге лаке пјешадијске бригаде. Драган све рјеђе посјећује своје, смршао је двадесет килограма, ријетко једе, пуно пуши, једном приликом због исцрпљености завршава у болници на инфузији. Људи имају повјерење у њега, не одваја се од мотороле, знање енглеског језика га ставља у позицију разговора са страним мисијама, увијек присутан на размјени…
Синови Доброслав (Бобо) и Милош Слијепчевић – на очевој стази…
,„Принцеза Сара“ се рађа се у Требињу 19. јуна 1994, као знатно млађа сека Доброслава и Милоша. То је једини Драганов допуст од 7 дана. Чим Сара и Нада изађу из породилишта од одлази опет на ратиште. Обавезе се повећавају, људства је све мање и он тражи подршку. 19. септембра је у Требињу, тражи подршку у људству. У уторак 20. септембра, по посљедњи пут види супругу и дјецу (Сару је свега три пута видио) и одлази на Борце.
Због великих офанзива Бобанска чета око 24. септембра долази као испомоћ Драгану и његовим саборцима. Драган их води по свим положајима да их упозна са котама и тачкама гдје се налазе непријатељски положаји. У уторак 17. септембра, враћајући се са извиђања улазе у шатор и разматрају шта и како даље. У том моменту чује се звук у близини, граната пада, чују се позиви у помоћ. Сва тројица истрчавају напоље и угледају своје рањене саборце међу којима се налази и Александра Маслеша. У том моменту испаљује се друга граната директно на њих. Та граната убија сву тројицу: војводу Недјељка Видаковића, капетана Љубишу Поповића и мајора Драгана Слијепчевића. Лице остаје чисто код све тројице, јер су пали један на другог како би заштили Маслешу, који је фактички био још дијете и који умире од посљедица рањавања у јануару 1995. Када је Драган погинуо „принцеза Сара“ је имала три мјесеца…
Војвода Недјељко Видаковић и Александар Маслеша имају споменик у Требиње. Стадион малих спортова у Требињу носи име Александра Маслеше. О Маслешином животу и подвигу снимљен је филм, а о војводино јунаштво и дјело ушло је у причу и пјесму. Капетан Љубиша Поповић постхумно добија Медаљу хероја Милана Тепића, а мајор Драган Слијепчевић постхумно добија чин потпуковника и Орден Карађорђеве звијезде трећег реда (поводом Видовдана одликован од стране предсједника Републике Српске 28.06. 1995).
Најмање што можемо учинити као грађани Требиња, сада тридесет година након њихове херојске смрти, јесте да се и овим људима, који су испунили највећи завјет и дали живот за брата свога, показавши досљедност у служењу Отаџбини и Богу, и јунаштво у свим ситуацијама, одужимо тако што ћемо, по њиховим именима, назвати двије улице у Требињу. Јер то ће, поред одавања части овим храбрим људима, бити и путоказ у овим тешким временима, својеврсан знак поред пута…
Нека би Господ даровао да овај скромни допринос у знак сјећања на јунаке буде подстицај за друге да наставе истраживати и подизати име и дјело наших славних ратника који још увијек пребивају у забораву!
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
