Још неко вријеме, након што сам га први и једини пут чуо, чувао сам га у ситним, кржљавим жилицама мозга које сам до тог, деветогодишњег, а можда и десетогодишњег доба дјетињства, не знам тачно, стекао.

Чим сам закорачио на Плављанић мост, први (у селу их је седам) на улазу у село, са источне стране, чуо сам га: звук праве, вјероватно војничке трубе сам чуо. Они који су одслужили војску, а да су чули тај звук, вјерујем да би рекли да је то заиста био звук те, војничке… И то оштро сјецкан звук. За који би мој отац рекао, само да га је и он чуо, да је оштар као да је сијечен сабљом димискијом, кованом у Дамаску. По коме је, знао је то мој отац, и добила име.

Никад у свом дјечачком животу нисам чуо такав звук. А до тада, до тих година, наслушао сам се звукова труба које смо ми, дјечаци, свијали од кора младих прољетних кестенића и учвршћивали их трњацима откиданим с трњина.

И у тренутку кад сам одједном зачуо тај оштри звук, упитах се: да ли је то био сан? Није. Јава? Није – јава није ноћ. А била је густа и у боји најцрње мачке – ноћ.

Па сам застао, чекао. Па ме стиже мисао: да можда није, ако је то била војничка труба, почео какав свјетски или наш, домаћи рат… Па зову…

Стајао сам и чекао не би ли се звук поновио. Међутим: само тишина. Ни лавежа паса с било које стране… И зачудо: ни страха у мени, тог момента, није било. Као да га је тај звук однио са собом… Али, касније, који часак касније… као да ме је малко…

И да кажем и ово: никад нико у нашем селу, колико знам, није имао никакву трубу. Никад никаквог трубашког састава нисмо имали. Само тамбурашки. И осим давне, по причама старијих, оне, у годинама прије и послије Првог свјетског рата, дрвене или од дугог волујског рога трубе чаројица – иду њих двојица кроз село: један свира у трубу, а други удара у бубањ… И осим наших… од кестенових кора.

И сад, одједном… чим сам ногом крочио на Плављанић мост… он, тај оштри…

Дакле, дјечак сам. Ђак основне школе. Улазим цестом у долину родног села Комоговине. Улазим с његове источне стране: од Меченчана и Боројевића. Из којих се враћам кући. Улазим пјешице: кроз нешто више од триста метара дуг, бескућни Трешњар. Мени, понекад, и страшњикасти, али увијек лијепи, малко повишени брешчић између Боројевића и мог села. Брешчић, изнад кога се, с лијеве стране цесте, уздиже стрмо и високо брдо Лончаревац. Брдо иза кога Комоговини, у вријеме касних јесени, дугих зима и раних прољећа, извире и с тог извора почиње да тече рано јутарње сунчево вино. Брдо њива, сјенокоша и кестенових шума. Из чијих су доњих густина и њиховога мрака хајдуци сачекивали оне за које су знали шта и колико имају, а партизани пресретали костајничке, мајурске… усташе, меченчанске жандаре, Черкезе, који су и по Банији ратовали као припадници њемачке војске… Па се с врха Трешњара спуштам низ кратку странчицу до Плављанић моста и куће Плављанића. Прве на улазу у село. А једне од трију кућа Плављанића у нашем селу: из друге, а обје су с лијеве, јужне стране цесте, заувијек ће се у Меченчане, тих педесетих година послије Другог свјетског рата, преселити кума Јулика и њен син Јово; трећа кућа Плављанића, мојих рођака, једна је од посљедњих на западном крају села, уз цесту која води ка Доњој Пастуши и даље – према Јабуковцу, Петрињи, Глини… Комоговљански Плављанићи поријеклом су од Плављанића из Јошавице, села у тадашњем петрињском котару.

Улазим, ето, из правца којим нама, Комоговљанима, уз ријеку Суњу, пред зиму, дивље гуске долазе и клинасто нас прелијећу. И које нам се јављају уз понеки оштар али не баш прегласан крик. Био сам у прилици да видим кад гуска с врха клина уступа своје мјесто једној од двију гусака с краја једног од кракова клина њиховога јата. А она заузима њено мјесто.

Много година касније стићи ће ме о тим дивним птичјим створењима почетни стихови кратке пјесме „Јата“, чешког пјесника Јана Скацела (1922–1989, у преводу Бисерке Рајчић): „Неће бити мира док не одлете / дивље гуске. // Опет на југ лете јата.“

Закорачивши на тај француски… тај Плављанић мост, зачух, рекох, звук трубе.

А откуд га зачух? Откуд се јавио? Да ли се то можда тим оштрим… јавила ноћ у којој сам се нашао огрнут њеним црним плаштом и која је била, рекох, као најцрња мачка на путу, без зрнца мјесечине и било каквог небеског свјетла, или мудра сојкула са старе јабуке из воћара пустог окућног имања некадашње породице Боројевић, чија је кућа прије рата била прва у селу, такође с лијеве стране, а из ње су усташе Независне Државе Хрватске одвеле мени из прича знаног њеног најпознатијег члана: Светозара, званог Ћето (рођен 1911), у Петрињу, гдје је, на православни Божић, 1942. године, убијен, са још 32 житеља нашег села, међу њима и мој рођени стриц Перо (1909) и једна жена: Стана Дабић (1898), или од Церика, шуме и њива изнад ријеке Суње и ускотрачне пруге, са сјеверне стране села, или испод овог, Плављанић моста?

А онда ме живот одвуче на своје бреговите, неравне: и радосне, и мучне и мучке стране. Па ми се у памћењу загубише и труба и њен звук. И умало у гробљу вјечног заборава не бјеху и сахрањени.

И прође близу шездесет година након што су ми се они: труба и њен звук, а послије доласка из војске, премјестили у сан. И ту, до дана данашњег, затурени, заборављени, и остали. Мада сам горе, на почетку, кад сам се питао да ли је то био сан, рекао да није. А, ево, сада…

У ствари, није се ту радило, тако данас мислим, о труби као труби. Стварној, војничкој или било каквој другој труби. Не, није се ту радило о труби славног Рома Ахмеда Адемовића (1873–1965), Лесковчанина (према неким изворима он је Амет Аметовић), српског војног трубача, учесника Балканских ратова и Првог свјетског рата, носиоца војничког одликовања Карађорђеве звезде с мачевима (које га је 1941. године спасило стријељања од стране звјерских њемачких нациста – двојицу његових синова то његово одликовање није успјело да спасе: обојица су погубљени) и других одликовања и признања; ни о труби и трубама свјетски признатог и познатог Драгачевског сабора трубача у српској вароши Гучи; ни о труби некадашњих ВИС-ова (вокално-инструментални састави), дувачких, симфонијских, војних, џез, погребних или било којих других оркестара, плех-глазби (такве једне наслушао сам се у Петрињи: и на променадним недјељним концертима у павиљону градског парка, и на разним свечаностима, и на сахранама…), блех-музика, бендова, банди; ни о труби која нам је шездесетих година, у вријеме моје младости, свирала незаборавну „Тишину“, коју је компоновао италијански џез музичар Рафаело Нини Челесте, код нас познатији и популарнији као Нино Роси (1926–1994), а популарност је доживјела као главна музичка мелодија у филму Одавде до вјечности америчког режисера Билија Вајлдера (1906–2002); ни о трубама афроамеричких виртуоза Луја Армстронга (1901–1971), Дизија Гилеспија (1917–1993) и многих, многих других; ни о труби српског и свјетског џез умјетника Стјепка Гута (1950) – гледам, 23. августа 2024. године, пренос концерта забавне музике поводом обиљежавања 100 година Радио Београда: умјетнику Стјепку Гуту уручио је Милан Недић, директор те једновјековне медијске установе, „Златни микрофон“ за све, све… који је наредног дана, на коцерту народне музике, уручен и српској народној умјетници Лепој Лукић (1940), такође за све, све…

Милош Кордић код „Споменика трубачу“ у Гучи, у мају 2000. године. (Фото: Светозар Данчуо)

Не, не ради се ту о труби као лименом музичком инструменту, него се ради о њеном, у мом сјећању, спасеном звуку. А тај звук је, заузврат, успио да ми сачува успомену и на њу, његову мајку.

И сјећам се, и сигуран сам у то, да сам је… ту, ону… свеједно коју, чуо. Као да сам то њено оштро, сијечено јављање, да сам то сањао па сан из уха сврнуо у мозак. У коме сам га још годину или двије послије војске чувао. А онда су ми и звук и слика трубе отишли у заборав.

А заборав ми је, а прође, рекох, шездесет година, трајао све донедавно. Кад ми се звук изненада јавио и умножио у звукове које сада слушам по бројним странама свога села: и с почетка кланца потока Бадушнице, код манастира Преображења Господњег, и с Градине, шумског брда горе Шамарице, које својим југозападним крилом чува наш манастир, и са Огратка, низ који се путник намјерник спушта из Јошавице, и с Кордић брда, односно високе Пећине, и са Чардачишта, испод кога су монаси манастира, почетком 18. вијека, провели себи воду са извора Пуаловца… И с Плављанић моста, исто тако.

И као да их је, те моје звукове, неко у мом сну оштром сабљом димискијом, кованом у Дамаску, сјекао на танке, сасвим танане, очима нечујне а уху невидљиве листиће.