Сједио је, сам, на клупи испред старог хотела „Славија“. Видио сам га тако, како сједи на истој клупи, прије овога, данашњег виђења, тачно три пута. Сједио је писац, књижевник, свеједно. Наоко ситан. Гледајући га замишљеног, истог сам се часа уселио у двије реченице којих се донекле сјећам из његовог романа Власници бивше среће (прво издање 1989), а овдје ћу их преписати са 83. странице (издање из 2005), на којој су три кратке Белешке – ова је прва: „Прави писци нас не замарају својом мудрошћу. Они су као нека нестварна и надстварна бића, састављена од умног човека и милосне жене, благог пријатеља и доброхотне љубе.“

Данило Николић (снимак екрана Јутјуб)

Гледајући тог књижевника, тог Данила Николића (1926–2016), а лагано корачајући кроз гужву, схватио сам да видим и читам Метохију. Географију и историју Метохије:

У размаку од тридесет година Метохија је бивала три пута ослобођена: 1912, 1918. и 1945. Први пут је ослобођена од Турака, после пет векова ропства. Други пут од аустроугарске војске. Трећи пут од Немаца и Италијана. У тим ослобађањима увек су главну улогу играле српске и црногорске јединице. Увек су при том Шиптари били уз поражене силе. (…)

Метохија је у давнини била средиште српске државе и културе. Стари градови то показују, иако су у рушевинама. Велике задужбине српских краљева, архитектонски и сликарски велики споменици, изузетна дела то сведоче. Очувани су. Дечани, Богородица Љевишка, Грачаница, Патријаршија пећка, Девич… Но, по доласку Турака, после пада Душановог царства, полако и непрекидно, из албанских гудура крећу појединци, породице, па и читава племена; прелазе преко тешких превоја на Проклетијама и силазе у Метохију, као у обећану земљу, у тај рај од таласавих долина, пуних воћа и жита. И потискују староседеоце, на сто начина: свакодневне ситне штете и похаре, претње и злостављања, отмице и отимања, па све до јавних убистава и смакнућа из заседе…

Извор: Printscreen/Радио Гораждевац

И његову, књижевникову, Витомирицу видим и читам. Витомирицу, село ни десетак километара удаљено од Пећи. У коме је, иако рођен у Сплиту, растао и одрастао Данило Николић. И о коме, том свом селу, у роману пише:

Витомирица је, према предању, добила име по кнезу Витомиру. Она је била центар његовог властелинства. Равно, плодно и богато властелинство надомак Пећи. И мало као висораван, јер се према Белом Дриму и Бањи раван нагло спушта, тоне у долину, пуну врба и високих јова, које се виде са брега иза наших кућа. (…)

Њено старо име мора да је било Витомирово. Садашње је више у духу шиптарског језика: Витомириц. Зато све чешће у белешкама и записима стављам првобитни назив…

И ниједном од та три пута нисам му пришао. Срели се јесмо. Раније. Једне од осамдесетих… И поздравили се. Прозборили неколико реченица. Од којих је њих највише пет, кратких, било и о Жељезари Сисак. У којој сам до избјеглиштва, 1991. године, радио. А он у вези с њом (провео је, послије завршеног Правног факултета у Београду, радни вијек као новинар, а касније као уредник и уредник-драматург у Радио Београду) имао некаквих перипетија… Али да сад не пребирам по томе… Било па прошло.

Доћи као пензионер (а то сам од 10. августа 2005. године – ето шта ти је судбина: на свој рођендан да потпишеш одлазак у пензију!), аутобусом број 39, из београдског насеља Кумодраж 2 (мање насеље које се налази на југоисточној страни града, угнијежђено између новоизграђеног насеља „Степа Степановић“ – бивши простор касарни Југословенске народне армије „4. јул“, и села, у ствари насеља Кумодраж) и ступити на трг Славију (прије тога Трг Димитрија Туцовића), значило ми је пријећи границу из свијета тешко одгонетљиве тишине и ступити у свијет који се зове центар града. Јер ту ми сад почиње, као што ми је и до септембра 1991. године, до бијега у избјеглиштво, почињао центар града – Града Београда. (Не, није он мени почињао само ту, да не би било неспоразума – Славија је само једна од капија…)

Више од хиљаду пута прилазио сам Славији док сам, од 1998. године, радио, а живио у поменутом насељу. Али граница између посљедње аутобуске станице, на самом почетку Булевара ослобођења (некадашњи Булевар Југословенске народне армије, односно ЈНА) и Славије, била је зид. Вјероватно је то био зид с вратима која сам веома тешко проналазио. Док су ми пред очима биле слике живота који мора да се живи како би се уопште и преживјело… Чекао сам аутобус број 78, трамвај број девет… да наставим путовање за Нови Београд. На посао.

А сада… Прилазим Славији као пензионер. Нема зида. Ни врата сад не видим. Ако и постоје, сад су широм отворена – некад је то било мочварно подручје у које се долазило у лов на дивље патке. Кружним током теку аутомобили, аутобуси, трамваји, тролејбуси… Тече народ преко пјешачких прелаза, али и мимо њих. Клупе су испред старог (некад мени омиљеног, у коме сам више пута ноћивао и заспивао уз читање купљене или поклоњене књиге на Међународном сајму књига) и новог здања хотела „Славија“.

И једно јутро, бистро, модро као кристал с Мурана, угледам на једној од клупа, испред старог хотела, књижевника с почетка овог записа. Сједи, рекох, сам. Мирно. Попут часног свеца који је управо изашао из нечега од онога што је давно, а можда и недавно написао… Течем и сам Славијом. Корак по корак. Лагано, успорено. И размишљам: да ли да приђем? Једном се, рекох, јесмо упознали. Била је то, понављам, једна од осамдесетих. А ово је већ једна од двијехиљадитих.

Он сједи и размишља. И ко зна гдје је сада? Можда некога чека па ћу му сметати? А и ко сам ја да… Размишљам и о томе. Ситно корачам. Готово да се вртим у круг погледавајући да ме случајно и он не погледава. И да ли ме се сјећа? Ма није ни важно, закључујем и прилазим… У она времена, прије грађанских ратова деведесетих година, пратио сам југословенске књижевности и, касније, везан послом за њих, стрпљиво и пажљиво читао и прозаисте из Србије. И књиге прозе и прозе о дјеци Данила Николића. Волим његову ријечну (односи се ријеч, а не на ријеку), реченичну набујалост и богатим, изненадним кадрирањем разуђене одломке и друге цјелине. Волим ту његову виртуозно ненаметљиву модерност, савременост, ту питкост и гипкост јасне и сликама богате, веома често кратке реченице. Волим ту његову модерност која ме тако живо, као да се рађа и мени из сна, подсјећа на прозу критичара америчког живота Џона Дос Пасоса.

Кад сам се извинио и представио, рекао је да ме види кроз Жељезару. И да ме види у причи о ономе о чему смо приликом оног првог сусрета причали. И тада ме је подсјетио на реченицу једног француског књижевника који је рекао да књижевници много боље памте оно што нису написали од онога што су написали… Ћутао сам и слушао ту његову храпаву тихост у гласу. Кога чекате? питао сам. Песника Стевана Раичковића (1928–2007, нап. аутора). Овде се састанемо па одемо у овај хотел. Да ли си га упознао? Само сам га два пута видио, издаљега… Па сам Данилу причао како сам своје ђаке у Основној школи у Меченчанима, на Банији, док сам једну школску годину предавао ликовни одгој, мој омиљени предмет, водио на ливаде уз рјечицу Бадушницу, у сјеверним обронцима горе Шамарице, и читао им Стеванове стихове о трави. Након чега су они то цртали, лежећи у топлој прољетној трави… А он је на то рекао: Буди стрпљив, доћи ће.

Затим смо ушли у причу о ријечима које се говоре у појединим црногорским крајевима, затим у Метохији, на које сам наилазио у његовим причама и романима, а говориле су се и на мојој Банији. Причао сам му и о томе, али што краће, како сам више пута био на Косову и Метохији. И у његовој Витомирици, такође…

Затим ће Данило, сасвим тихо: Трагедија, мој Кордићу. Трагедија, изустих и ја. И наставих: И код нас, на Банији постоје мјеста истих назива као и на Косову и Метохији: Дреновац, Бобовац, Грабовац, Сочаница, Ново Село, па село као наше познато презиме – Јасић… Осмјехнуо се. Вјероватно задовољан овим што је чуо.

Стевана Раичковића, мога омиљеног пјесника, нажалост, нисам дочекао – имао сам нешто договорено које нисам могао да одгодим.

А Данила Николића оставих у реченици из поменутог његовог романа: „Волео је тај да говори о плодности Метохије, тврдећи да би могла бити башта Европе кад би у њој живео неки други народ,“

Милош Кордић / Српско коло