Био сам ђак првог разреда основне школе. На зиду наше учионице висјела је уредна, без иједне мрље на себи, или да је било шта откинуто, велика карта Југославије. Нама, најмлађим ђацима, школске 1951/52. године, била је та карта као некакво чудо: толико боја, толико смеђих планина, зелених низина, толико као прољетних младих змијица кривудавих, тањих и дебљих, плавих линија ријека, црних линија путева, пруга, толико већих и мањих црних кружића ко појединих мјеста…

Мени су тада на карти посебно били занимљиви називи мјеста, ријека, планина, њихових врхова… И то називи који су ме одводили у слике нечега другог, другачијег.

***

Тако сам и град Врање довео у везу с Врањим гнијездом, шумским предјелом банијске горе Шамарице. У коме, до тада, нисам био. И никад у његовој густој шуми (такву сам је видио) нисам замишљао било какве вране – вјероватно да их ту није ни било. То Врање гнијездо било ми је бијело пред очима. А изнад тог његовог бијелог, дисало је мирисно сунце које се никад није губило, никад умирало.

Па ми је и град Врање својим именом постао такав. И много година касније потврдио ми се као такав, сав у бијелом, кад сам наишо на прилог знаменитог Врањанца, др Јована Хаџи-Васиљевића (1866–1948), историчара, етнолога, књижевника, у зборнику Врање кроз векове (Врање, 1993), у коме он пише: „Првих дана по ослобођењу Врања ваљало је на једноме селу декламовати ‘Маргиту девојку’. Тадањи учитељ узме читанку и на дотичном месту, где ваља, међу стиховима, допише ова два стиха: ‘А на Врању, граду бијеломе, / Онде беше Голубан војвода.’“ Па даље, у истом том прилогу, Хаџи-Васиљевић каже: „Врање се није звало Голубићем или Голупцем, или Голубињем, као што нам је и путем историје, барем од XI в. наовамо, познато.“

Е сад, код стихова, у првом је ријеч бијеломе – ијекавица, а у другом су ријечи онде беше – екавица. И тада ми се то отворило: па написано је тако због десетерца!  

„А на Врању граду бијеломе…“

***

Прво, и то више пута, помињано име града Врања (прво под тим именом забиљежила је византијска принцеза Ана Комнина, 1093. године, у књизи Алексијада, у којој описује владавину свога оца, цара Алексија Комнина) доживио сам као бригадир Омладинске радне бригаде „Илија Шпановић“ из Петриње. Радили смо од посљедњих дана јула до посљедњих дана августа 1961. године на изградњи дионице Ауто-пута Братство-јединство од Грделице до Скопља. Наше насеље било је код села Давидовца, близу Бујановца, уз ријеку Јужну Мораву.

И у Врању је тих дана припремана смотра бригадира из свих насеља на поменутој дионици. На смотри је требало да учествују (и учествовали су) и бригадири из нашег насеља. И неко је пронио глас да би радост да одемо у Врање, из наше бригаде, између осталих, могла да задеси мога школског и каснијег у истој школи радног друга, пријатеља Николу Шаренгаћу (1943–2018) и мене. Услов је био да то буду вриједни бригадири. Што смо нас двојица, по причи других, и били… Али…

***

У Врање сам стварније ушао, готово као да је то стварније заиста било стварно, животом дјела књижевника Борисава Боре Станковића (1876–1927). Рођеног Врањанца. Романсијера, приповједача, драмског писца. Једног од најзначајнијих српских књижевника. Писца реализма, зачетника модернизма у српској књижевности.

Кућа Борисава Станковића, изграђена око 1850, а у музеј претворена и отворена 1967. године (Фото: Светозар Данчуо)

Послије првих читања нешто од онога што је овај велики писац написао, осјећао сам као да сам негдје близу тог старог града. А касније, послије много више прочитаног, био сам и у њему – том старом и бијелом Борином Врању. Ходао сам, док сам читао, његовим улицама, сокацима… Сусретао ликове из Бориних дјела – Боже драги, колико ли их је! Колико сиротиње, колико имућних, заблудјелих, заводљивих, колико оних који проћердаше свој иметак, колико лијепих, добрих, поштених… Колико Газда Младена, Газда Миткета, Софки, Коштана, Ташана, Стојана, Тетки Злата, Димитрија, Јовчи, Цвета… „Он је од оних који увек – код њега апсолутно увек – описујући друге, описује себе“, пише Бранко Лазаревић (1883–1968), књижевник, дипломата, страдалник од комунистичких власти, у својој студији о Бори Станковићу.

А времена Бориног живота бијаху и султанска турска, и кнежевска и краљевска српска, и краљевска есхаесовска.

Толико је тога Бора написао, а живио је 51 годину. Пред крај живота, због болести, престао је да пише, повукавши се у само себи знану и разумљиву тишину. Умро је у Београду и сахрањен на Новом гробљу… А колико би још… И колико би још свог Врања, његове историје, његовог народа и говора тог народа у својим дјелима…

Од времена првих читања онога што је Бора Станковић написао, његово Врање постало је и моје Врање.

***

И онда се први пут нађох у том до тада читаном, бијелом Врању.

Наиме, у склопу програма књижевне манифестације „Борина недеља“ у Врању, гостујемо, у марту 1992. године, и ми, књижевници, Срби из Хрватске: Здравко Крстановић (1950–2024), избјеглица из Сплита, тада је живио и радио у Београду, Небојша Деветак (1955–2017), избјеглица из Сиска, тада је живио Петрињи, а од 1995. године, послије „Олује“ па до смрти живио у Кисачу, затим у Врбасу, гдје је и радио, Никола Вујчић (1956), послије завршене гимназије у Петрињи, отишао у Београд, гдје је завршио факултет и у њему живио и радио, и моја маленкост (1944), избјеглица из Сиска, тада живио у Београду и као спољни сарадник и сарадник нешто и радио.

Пашин конак који је саградио Раиф-бег Џинић (Џиноли) 1765. године. Године 1881. ту је отворена гимназија. Једно вријеме у њој је било и сједиште Општине. Данас је у првој згради Народни музеј, а у другој је био, у вријеме ауторове посјете, у новембру 1966. године, пословни центар Фабрике СИМПО, основане 1963. године (Фото: Светозар Данчуо)

Говорили смо поезију. А наш домаћин, сјајни српски пјесник из Врања – Мирослав Цера Миахаиловић (1955), аутор већег броја књига поезије, добитник најзначајнијих књижевних награда, провео нас је занимљивим и значајним мјестима и установама културе Врања, као и кроз нека привредна, тада једва живућа предузећа… Ходамо богатим улицама и сребрним тргом историје Врања… У тренуцима обиласка куће Борисава Станковића, поново сам у његовим књигама. У тишини ми се листају  слике које се никад не могу и неће заборавити… И сусрет у Библиотеци „Бора Станковић“, гдје нас је примила директорка Славица Степаненко (1948–2020)… Њена прича (а професор је књижевности) о књигама, о читаоцима и о свему шта и како они у Библиотеци раде, са уживањем смо слушали. У Дуванској индустрији Врање (ДИВ) поклонили су нам по неколико паклица цигарета…

***

И наш боравак у мени замишљеном моме бијелом Врању обиљежили су наши лични докуметни којима смо збунили рецепционерку у хотелу и полицајца који је у повратку на ауто-путу зауставио наш аутобус и почео да провјерава личне исправе.

Ниједно од њих двоје никад није видјело, осим Николине личне карте издате у Београду, документе какви су били они које смо нас тројица имали: Небојша личну карту Републике Српске Крајине, ја београдску избјегличку легитимацију, а Здравко ништа од тога. Симпатична, малко насмијана, па онда одједном веома озбиљна рецепционарка је на једвите јаде пристала да и њега прими у хотел. Изговарала се страхом од полицијске контроле. А ми смо се трудили да јој објаснимо, пружајући јој Здравкову књигу пјесама, на чијој је задњој корици била његова фотографија и кратка биљешка о писцу… Увјеривши је, а као најстарији имао сам задатак да гарантујем да је то заиста он, могли смо да одемо на спавање. А полицајац, у аутобусу? Код Николе је све било у реду. Никола му је објаснио ко смо, гдје смо били… Код Небојше је крајишку личну карту дуго држао у руци и припиткивао: „Чије је то… када… како…“ Код мене се баш забезекнуо: „Шта је, сад, ово?!“ „То је још и добро, а онај тамо“, показах на Здравка, „осим књиге, нема ни то“, објашњавао сам полицајцу. У аутобусу је било мало путника па смо се баш развукли… Полицајац се окренуо, нешто промрмљао, рекао возачу да може да крене и изашао из аутобуса.

А ми смо били већ далеко од мога драгог, бијелог Врања.

И с мојим бијелим Врањим гнијездом пред очима.