Соколски покрет настао је пре Првог светског рата у борби за јачање националне свести словенских народа. Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ. У својим листовима и часописима чланови сокола разматрали су циљеве, задатке и значај позоришта за Савез Сокола.  М. А. Васић истакао је : „Само јаке мишице наше омладине неће помоћи у одсутном тренутку, ако није свесна дела својих предака, славе своје отаџбине и жртава које се од ње траже. Зато је треба духовно наоружати од најранијег детињства припремајући је за велика дела.“ (1)

Суботички соколи су истицали потребу сталног позоришта у Суботици. Сматрали су да су позоришта потреба као што су биле потребне добре школе. Писали су о историји позоришта у Суботици. Прво организовано позориште било је основано 1818. Група глумаца која се била одвојила од „Позоришне трупе у Кечкемету“. Рад је прекунут због наређења намесништва. Идуће године заменила ју је немачка оперетна трупа. Разна позоришта су се смењивала до 1855. Нова позоришна зграда је подигнута 1854, са двораном и бинским уређајем. Под утицајем „Драговољачке Позоришне Дружине” из  Сомбора у Суботици је основано „Српско дилетанско Друштво” крајем 1849 или почетком 1850. Великим жртвама грађана и Српског народног позоришта из Новог Сада отворен је низ гостовања, са домаћим националним репетоаром, који је прекинут ослободилачким ратовима. Позориште у Суботици је развило прегнуће за борбу против мађарског утицаја, који је силом наметан. Уз подизање националне свести позориште је неговало чист народни језик, спроводило васпитање позоришне публике, износило најбоље домаће ауторе, посвећивало пуну пажњу Буњевцима. У „Суботичком гласнику” од 1874. истицало се : „Наша варош ево већ недиљу дана има у свом крилу миле госте. Народно позориште у недиљу отпочело је своје диловање, са драмом : „Милош Обилић”. У колико је мили гост  нама народно позориште,  показује онај велики број  грађана, који је у згради позоришној присутан био. И то је тако добро. Зашто да не примимо раширених руку оне, који нам придикују свето евангелије, евангелије народне свисти. Не тајимо и кажимо како јесте. Осићамо сви без разлике неко мртвило у друштвеном животу; нећу да кажем, да немамо друштвеног живота. Сви видимо како смо немоћни  што доброг, што користног створити ! А зашто ! Нема народног духа ! Немамо духа који би казао : Роде ! Твоја претходница нека те изведе из дубоке  тамноће на широко поље, да се свитли кано у рају – на пољу народне просвите”. У чланку у књижици „Соколско деловање у Суботици” истицало се : „Тако се тада осећало и радило”. (2)

Пера Секулић је у књижици „Соколско деловање у Суботици” истакао : „Овде  у  Суботици где се још увек са некојих страна са потцењивањем говори о свему што је наше … ми морамо на свима пољима наше националне и културне делатности да иступамо одређено и одлучно. Ми морамо нарочито овде на северу, у свим приликама и на свим местима да покажемо наше солидне вредности. …. Ми путем националних позоришних комада долазимо до свести о нашој славној народној прошлости; путем комада из нашег народног живота, ми видимо јединство нашег народа. Свуд су исте бриге и исте радости, свуд исти језик и исти обичаји. Од какве је ово важности за наш север, где су туђи културни утицаји били тако дуготрајни и јаки, свакоме треба да је јасно. …. Хоћемо да имамо своје позориште у Суботици. Уверени смо да ће наша убедљива реч са позорнице нашега позоришта изговорена од уметника – глумаца – вршити благотворан утицај на наш национални и културни живот у Суботици,и да ће послужити као одлично васпитно сретство за нашу омладину. Суботици је потребно стално своје позориште ! (3)

Тузла до појаве соколског позоришта није имала своје позориште. Соколи су приређивали представе, али прави рад могао је да почне изградњом Соколског дома Краља Александра I 1933. Дотад су дуги низ година радили старешина друштва Никифор Тодић и члан сокола глумац Максо Дешић. У Дому који је уз пространу и акустичну дворану располагао великом позорницом почело је ново раздобље рада друштва. Уз ужи круг неколико искуснијих старијих дошли су и млађи пуни полета и воље. Заједнички су тежили да позоришни рад изиђе из граница обичног дилетантизма, да постане део културног рада града Тузле. Поред забаве требало је подизати културни ниво становништва. Уочи православне Нове Године, 13 јануара 1933. приказан је први позоришни комад Нушићево „Сумњиво лице” на новој позорници у дому. Иако је било пуно проблема, дворана је била препуна а публика је била одушевљена. Ипак недостајало је правог стручног знања. Али воља је остала непоколебљива. Сваки следећи комад био је нешто бољи, боље спремљен и изведен, али све то није било право. Сваки почетак је био тежак, а неки су сумњали и отпали. Набавили су Фројденрајхову Глуму и за кратко време проучили. Позорница је преудешена у свим њезиним детаљима. Следили су комади који су заслуживали похвале. (4) ) У „Соколском Гласнику” известили  су о њиховом раду и успесима. На иницијативу старешине друштва Тузла Никифора Тодића основан је 20 децембра 1932. при Соколском друштву позоришни одсек. Одсек је био смештен у Соколском дому са салом и великом позорницом као и са нузгредним просторијама. Требали су да поврате живот замрлој друштвености у Тузли. Изведен је 10 децембра 1933. комад „Мистериозни камић” од И. Кулунџића, пред дупке пуном салом. Посетиоци су захтевали да се комад понови. Комад је поново изведен 17 децембра 1933. уз огромно учешће посетилаца. (5) Следили су Петровићев „Чвор”, Јарајево „Између неба и пакла”, Беговићев „Пустолов пред вратима”, Зилахијево „На трећем спрату”, … и скоро сви Нушићеви комади до његовог последњег „Др”. Публике је придолазило све више. Стално су се ређала питања када ће бити следећа представа. Позоришне приредбе друштва долазили су да посећују и из удаљених места од Тузле. У „Споменици 30 годишњег рада Соколског друштва Тузла 1906 1937” истицали су да њихово позориште спада у ред најбољих провинцијских позоришта, као и да је било боље од многих позоришта по већим градовима Југославије. У току времена нарастао је број чланства, глумица и глумаца аматера, на њих око педесет. Од 1933. до 1937. приказано је 39 позоришних комада на 36 позоришних представа пред укупно око 6.000 гледалаца. За те комаде одржано је 443 вежби. Тузла је имала своје позориште са којим се поносила. (6) На свечаној академији приређеној приликом отварања Соколског дома у Олову  11. октобра 1936. друштвени дилетанти  извели су позоришни комад „Соколска мајка” од Душана Ђ. Цвјетковића. (7)

Позоришни одсек при Соколском друштву Крушевац организован је 1928. Тада је имао 5-6 чланова. Приређивао је једночинке на соколским поселима. Соколско позориште формирано је маја 1932. Оснивач је био Миодраг Наупарац, директор Буда Павловић, трговац и индустријалац. Први глумци били су : Бора Михајловић, Љубица Николић, Буда Павловић, Драгољуб Крстић, Рада Миленковић (Савићевић), Лека Бошњанац, … . Позориште је имало 20 чланова, управника, режисера и редитеља. У управи друштва били су браћа Будимовић и Стева Николајевић. Приказ драмске литературе је био стални облик рада Друштва. Припремане су, просечно, по три премијере годишње. Даване су представе : „Клетва”, „Чикина кућа”, „Ђидо”, „Хајдук Станко”, „Хасанагиница”, … . Последње две године рада играно је 29 представа у Крушевцу, Врњцима, Рибарској Бањи, Трстенику и Параћину. (8) У дворани Соколског друштва Теслић одржана је 2 марта 1940. приређена је соколска забава, приређена од нараштаја друштва Тузла. Дворана је била дупке пуна посетилаца. После поздравног говора једног нараштајца, изведен је позоришни комад „Шокица”. Забава је била настављена игранком и песмом. Нараштајци су  уз испраћај и соколске поздраве отпутовали натраг у Тузлу. (9) У раду соколских позоришта учествовали су из глумци, чланови и чланице  сокола  из Народног позоришта у Београду. Просветни одбор Соколског друштва V на Сењаку основао је свој позоришни одсек. Приказао је 18 марта 1934 у својој вежбаоници позоришни комад из врањског живота „Коштану“ Боре Станковића. Главну улогу играла је сестра Милена Бошњаковић, чланица Народног позоришта, која се поред уметничког рада у позоришту,интересовала  и за напредак уметности у соколским друштвима. Комад је режирао брат Јован Николић, члан Народног позоришта, који је не жалећи труда све своје слободно време употребио за спремање чланова позоришног одсека. Тиме је доказао своје интересовање за чланове Соколског друштва. (10)

Сем у већим градовима соколска позоришта деловала су и у мањим градовима и селима. Соколска дилетанска секција из Добоја заједно са Соколском четом из Костајнице приредила је забаву, на којој је дат комад „Под страшним крстом”. Бројни гледаоци били су задовољни представом. Секција је са тим програмом требала да наступа и код других чета у околини. (11)  Позоришна секција Соколског друштва у Огулину приказала је 1 и 2 марта 1941. комад „Сумњиво лице” од Нушића. Велика дворана соколане дупке пуна била је одушевљена хумором Нушића и извођењем сокола-глумаца. Гостовали су код Соколског друштва у Српским Моравицама, где је био постигнут успех. (12) Позоришни одсек соколске чете Проште приредио је 1940. три успеле и одлично посећене представе. Наставио је и у 1941. рад у циљу да се код омладине развије хероизам, смелост и пожртвовање, национална свест и љубав према Отаџбини. Одсек је изводио само комаде са националним карактером. У 1941. приређене су две позоришне представе, на којима су изведени комади : „Косовка девојка” и „Ђакон Авакум”. По завршеној представи начелник чете је одржао предавање о улози вере и народних песама. (13) Соколско друштво Александрово из Жупе Сушак-Ријека сваке године је изводило сваке године по један позоришни комад из месног живота. Комаде су састављали браћа Марачићи. Такви комади су редовно много привлачили локалну публику, која је опет желела да види себе на позорници. Браћа Марачићи су поставили 1934 године позоришни комад, под називом „З богом, Пунте село!“ у којима су приказани разноврсни александровачки обичаји. Комад је био писан на домаћем наречју, који је у тим местима богато својим разноликостима, а са друге стране било је израза, који су били скоро заборављени, па је многе гледаоце комад пренео у мало старије време. Комад је, и ако није имао у себи драмског заплета, био врло важан јер је садржао многе обичаје, који су већ били скоро заборављени, а на овакав начин требали су да остану сачувани. (14)

Соколи су били свесни значаја и могућности позоришта за јачање националне свести, смелости и пожртвовања код публике. Зато су при својим друштвима  оснивали позоришне секције. Соколска друштва и чете у оквиру свог просветног рада изводила су позоришне представе. Са једне стране настојали су да приказују представе и у сеоским соколским четама а са друге да уздигну своја позоришта у градовима до уметничког нивоа достојног сталних позорница у великим градовима Југославије. Сем патриотских комада трудили су се да приказивањем комада домаћих аутора приближе различите средине које су вековима биле раздвојене.  Такође су хтели да преко позорнице сачувају старе обичаје који су полако нестајали. Најчешће извођени домаћи писац на соколским позорницама био је Бранислав Нушић.

Саша Недељковић
члан  Научног друштва  за  историју здравствене  културе Србије

 Напомене :

1. Милош А. Васић, „Соколска позоришта у Чехословачкој“, „Око соколово“, бр. 6, 1938, Београд, стр. 150, 151;

2. Јова Мемхелцер, „Културно-просветни рад Суботице”, „Соколско деловање у Суботици”, Суботица 1936, стр. 55-58;

3. Пера Секулић,  „Суботици позориште!”, „Соколско деловање у Суботици”, Суботица 1936, стр. 70, 71;

4. Анто Бенеш, „Наше позориште”, „Споменица 30 годишњег рада Соколског друштва Тузла 1906 1937”, Тузла 1937,  стр. 198-200;

5. „Тузла”, „Соколски гласник“, Љубљана, 5 јануара 1934, бр. 2, стр. 4;

6. Анто Бенеш, „Наше позориште”, „Споменица 30 годишњег рада Соколског друштва Тузла 1906 1937”, Тузла 1937,  стр. 201, 202;

7. Б.Ф, „Отворење Соколског дома Витешког Краља Александра I Ујединитеља у Олову”, „Соколски гласник“, Љубљана, 23 октобра 1936, бр. 42, стр. 3;

8. „Соколско позориште у Крушевцу”, „Око Соколово”, Београд, децембар 2023, бр. 81-82, стр. 18;

9. „Кратке вести из нашег соколства”,  „Соколски гласник“, Београд, 15 март 1940, бр. 11, стр. 2;

10. „Из наших друштава и чета“, „Соколски Гласник“, Љубљана, 27 априла 1934, бр. 18, стр. 4;

11. „Рад соколског позоришта из Добоја”,  „Соколски гласник”, Београд, 7 март 1941, бр. 10, стр. 2;

12. „Позоришна секција Соколског друштва у Огулину”, „Соколски гласник”, Београд, 21 март 1941, бр. 12, стр. 8;

1. „Позоришни отсек соколске чете Проште”, „Соколски гласник”, Београд, 21 март 1941, бр. 12, стр. 8;

2. „Из наших друштава и чета“, „Соколски Гласник“, Љубљана, 27 априла 1934, бр. 18, стр. 5;