Фрула је најстарији инструмент свијета. У старом Египту служила је за војне процесије, постојала је у златном Персијском царству, Хомер је помиње у Илијади. Коришћена је у ритуалима, ушла у митологију, постала дио народне традиције…
Ако се затекнете у Кнез Михајловој улици у Београду и угледате домаћинско лице са војничком шајкачом, у бијелој кошуљи са шумадијским везом, српским опанцимa и у сукну, како продаје мале и велике фруле, обавезно застаните. На само једном мјесту сагледаћете цијелу Шумадију, чућете њену душу, разумјети њену снагу. Фрула ће засвирати и ви ћете сазнати зашто су Срби преживјели многа велика искушења. Исконска мелодија тече као вода и кријепи све немире; њежно се слива из комада дрвета и васкрсава вјечност дахом предака на уснама старине.
Он каже да је градитељ фрула. Прави фруле, штима их, свира на њима, продаје их. О њему је писао Њујорк тајмс. Странци застану да га фотографишу, понеко купи српску фрулу као сувенир. Није лако направити одличну фрулу, а треба се родити даровит да би се на њој чаробно засвирало. Ко је чује почиње размишљати о смислу и трајању. И Бог је свирајући фрулу стварао свијет...
СХ: Можете ли нам нешто рећи о свом поријеклу? Када и како сте почели правити фруле?
Зовем се Мирослав Весовић, старац Фочо од стотину љета! Шалим се… (обојица се слатко смијемо). Немам стотину љета, али имам 85 и газим 86. Рођен сам близу Пролом Бање, тамо где је Ђавоља варош. У општини Куршумлија, село Рударе. Иначе у Београд сам дошао далеке 1948. године. Учио сам занат, потом завршио Вишу техничку и Вишу педагошку школу. У школи сам радио 25 година; учио сам ђаке, предавао им физику, математику и техничко образовање.
А што се тиче фруле, прву фрулу сам направио када сам имао 11 или12 година. Правио сам их од зове и старе шљиве „маџарке“ на прост начин са неком дељалицом. И мој отац је правио фруле. Он је свирао кларинет и фрулу. Видео сам како то ради; показао ми је каква треба да буде размера, а онда сам започео сам.
Ишао сам по планини чувајући говеда, и свирао. А гора јечи! Задњих 45 година активно се бавим израдом фрула; схватио сам да са фрулом могу нешто и зарадити. Видео сам да ми то иде од руке и после извесног времена, поред рада у школи, кренуо сам са израдом ткз. штимованих фрула.
СХ: У данима смо славе Васкрса, ево разговарамо на Васкршњи понедељак. Природа је у цвату, младе врбе су олистале. У нашем народу, међу дјецом и чобанима, раније су се у ове дане правиле врбове свирале. Дјеца би њима свирала чувајући стада.
Кад поменусте врбе, и ја сам у пролеће правио тај ткз. писак. Правио сам и дипле од зове. Писак се прави тако што се обреже врбова кора, лаганим лупкањем се одвоји од средине и скине. Потом се направи удубљење, урежу се рупице… и то је писак.
У Србији се фрула најчешће прави од шљиве; и багрем је одличан. Али од нашег дрвета, по мом искуству, најбољи је дрен. Оно срце од дрена, једно је од најтврђих. Иначе, правим фруле и од ебана, то је дрво из Африке.
Православни монах са фрулом
СХ: Реците нам нешто о поријеклу фруле? Фрула је задивљујућа, наизглед је једноставана, а опет, њен глас је изузетно суптилан, питом и весео у исто вријеме.
Фрула је са нама од када је света и века. О њеном пореклу постоји једна стара легенда. То је доказ њене древности. Један млади пастир чувајући стада видео је трску која се повијала на ветру. Ледени ветар кроз њу је пуштао нежни писак који угреја младићево срце. Пастир је убрао трску и уместо ветра удахнуо јој своју душу. Тако је рођена фрула.
Данас је фрула присутна у многим земљама као народни инструмент. У Бугарској и Румунији свирају и воле фрулу, а и у осталим балканским земљама. И Арапи користе фрулу, затим Французи; фрула је код Ираца јако поштована. Ипак мислим да је српска фрула једна од најбољих у свету. Наше фруле су јасне, акустичне и чувене међу другим народима. Код мене су их куповали Бугари, а продавао сам их и другим странцима.
СХ: Дакле, Срби су јако добро упознали технике прављења фруле. И оно много важније, најљепше су јој удахнули душу.
Тако је. У Србији има много изузетних мајстора који праве фруле. Србија је расла и узрасла са фрулом. Као дете прво сам сазнао за фрулу, за друге инструменте нисам знао да постоје. Тек после фруле наш народ је прихватио трубу и хармонику.
СХ: Код Срба су у старини биле јако популарне и гајде. Имамо и српску пјесму о гајдама – Гајде, гајде од чега су гајде?! Гајде су од дрвета, а мјешина од јарета! Да ли је свирала на гајдама сродна са фрулом?
Гајде такође имају ткз. писак. С тим што сама фрула има веће могућности, а на гајдама се могу свирати одређене мелодије. Дио фруле на који належу усне, зове се писак, а правилније га је звати гласник. Ту има један језичак који сече ваздух на два дела. Код фруле је најтеже то удесити. Мора се бити тачан у микрон да би се добио чист тон, да би звук био акустичан…тек после се штимују рупе тако да сваки тон даје одређену фреквенцију. Ја сам физичар и ево још нисам заборавио, да је фреквенција осцилација у јединици времена.
Горан Лучић и Мирослав Весовић
СХ: Ево нас у 2018. години. Данас је Србија скоро однарођена од изворног насљеђа, понајприје од своје музике. У Кнез Михајловој улици када видите српску фрулу, без претјеривања она изгледа као духовно раскошна сиротица…усамљена у отуђеном и обезбоженом српском народу. Да ли ће фрула преживјети међу Србима у 21. вијеку? Да ли ћемо жељети свирати фрулу и душу обнављати мелодијама отаца?
Фрула никада неће изумријети међу Србима. У општини Брус данас имамо школу за фрулу. Тамо постоји читав оркестар младих фрулаша. То су све ђаци, деца, а фантастично свирају. Потом, у Рашкој имамо много младих фрулаша. Две музичке школе у Београду имају Одсек за фрулу. Чуо сам да још негде у Србији постоји такав одсек.
Дакле, има још српске љубави према фрули, само се о томе не прича, то нико не рекламира. Деци се нуди страна музика и туђи ритмови. Омладина иде на масовне концерте где им се пушта прегласна музика која пробија бубне опне. То је наша катастрофа.
СХ: Србију је немогуће замислити без фруле. Ове године обиљежавамо вијек од пробоја Солунског фронта и српске побједе у Великом рату. Тада је српски војник, прешавши албанске и црногорске богазе, спасен прије свега руском помоћи, изнова васкрсао. У ове дане Васкрсења Господњег тога се најприличније присјетити. Вративши се у своју намучену земљу, српски војник је са собом донио и фрулу коју је 1916. понио из поробљене отаџбине. Имамо фотографије са Крфа на којима се српска војска обнавља тако што један војник свира фрулу, а остали око њега играју шумадијско коло. Српски народ је кроз малену фрулу ткао и блажио своју душу. Можемо ли то тако рећи?
Можемо, заиста можемо. И вожд Карађорђе је свирао фрулу. У Историјском музеју сам гледао Карађорђеву фрулу. Од вајкада је фрулу са Србима и они са њом. То је чудесан инструмент као што су и Срби чудесан народ. Она има јединствен, исконски звук. Фрула је краљица инструмената, која само понеком дозвољава да искористи њене благослове.
Фрула је преједноставна, истовремено и презагонетна, али се на њој могу извести и најсложеније композиције. Ево, наш Бора Дугић на фрули свира и класичну музику. Многи народи имају добре фрулаше, али мало ко може засвирати Шумадију.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
