• У ексклузивној исповести за Слободну Херцеговину, пјесник и филозоф, Божо М. Глоговац, један од симбола херцеговачких сијела у Србији прича о свом Моску, повлачи паралелу између српске и Кантове етике, породицу дефинише као државу у држави, а за нестанак “хомо етикуса” криви демократију

Божов иконостас: Окружен сликама својих предака и потомака

Текст: Трифко Ћоровић
Фото: Слободна Херцеговина

Божидар М. Глоговац је избрисао мјерне јединице времена и аутентични је доказ да за умјетност никад није касно. Како у једној реченици описати човјека који је мајстор писане ријечи. Душа дјечака сакривена испод лика античког мудраца. Поигравајући се са законима биологије, пера се дохватио кад му је брада већ добро побијељела, у седмој деценији живота. До данас је објавио десет књига.

Приликом завичајних сусрета Херцеговаца у Србији, његове бесједе и стихови остављају особен траг, па је потпуно јасно зашто познати новинар, а требињски зет, Милош Марковић каже, ако је међу гостима Божо, на земљачком сијелу вам гарантовано, неће бити досадно.

Овог вјечитог младића, посјетили смо у његовом стану. Улица је београдска, а дом херцеговачки. Зид дневне собе одише носталгијом и ништа се на њему не налази случајно. Домаћин га је представио као свој иконостас. У средини доминира уље на платну са сликом родне куће на Моску, поред тога су слике предака, оца и ђеда. Ту је и његов портрет направљен на камену донијетом са Моска. Испод су фотографије породице, потомака, а у ћошку висе неизбјежне гусле. Поред њих је мјесто пронашао и један елегантан господски штап.
– Добио сам га на поклон од сина. Купљен је у Бразилу, од бамбуса, направљен не да би се на њега наслањао, већ „делијао” – поносно каже Божо.

Божо М. Глоговац је рођен у Дубровнику, у предвечерје Другог свјетског рата, 10. јануара1939.године. У граду под Срђем са родитељима је живио свега двије године. Отац Милован, један од виђенијих Срба тог времена био је на списку непожељних. Бјежећи испред усташког ножа, породица се преселила на Божову ђедовину- Моско.

А чим се помене Моско, Божа хвата носталгија.

– За мене је село Моско, крај Дучићевог Требиња, центар свијета. То је мој завичај, моја ђедовина, ту сам провео своје прве младићке немире. Иако, живим у Београду од 1961. године стално се враћам завичају. За мене је Херцеговина ендемски врт српског православља.

Гимназију је завршио у Требињу, а филозофију у Београду. Може се рећи да је по образовању филозоф, а по вокацији пјесник.

– Носио сам у себи пјесму још од гимназијских дана, а пропјевао у шездесетим годинама свог живота и тако се љуто завадио са законима биологије. Та завађа још траје, а надам се да ће и потрајати, јер михољско љето мог књижевног стварања је у пуном залету.

Зашто сте тако дуго чекали да се дохватите пера?
– Добро је примјетио наш књижевник Радован Гајић, који живи у Торонту, када је ишчитавао моју поезију, да је моје дуго ћутање морало да се једном отчепи. Дуго сам ћутао, јер сам дуго гледао и слушао, помно посматрао и дубоко уочавао.

Надам се да ће мржња уступити место љубави, јер ако се то у догледно време не деси, писана нам је пропаст

Ипак, то Вам није сметало да за кратко вријеме изњедрите значајан број књига.
– До сада сам објавио десет књига: „Рађајте”, „Причешће”, „Даровна јабука”, „Невидовне ране”, „Смиље”, „У камену”, „Велики одмор”, „Пасош за небо”, „Смјешано најлакше се пије” и „Глоговчуше”.

Ви сте један од ријетких пјесника који гаји родољубиву поезију која у вријеме глобализма и није баш популарна.
– Пустош урличе јаче од ма ког стиха, а пустош и пустошење српства и пустош земаља Срба јесу оно што сам сагледао у свом вијековању под овим балканским небом. Пустош настала злом над нама, да се оно вјежба у сваком добу на народу који се српским зове. Па, ако и сада помало ћутим знајте да се свија пјесма у мојој души. Још увјек носим дуговијек и велики бол, носим га у пртљагу који се никада не отвара, а помало су одшкринута врата том болу у мојој поезији.

Шта је Ваша инспирација?
– Четири су стуба на којима почива моја поезија: гусле, Његошева епика, Дучићева лирика, Кантова етика. Кад се каже гусле, онда се одмах јави асоцијација на наше највеће културно благо епску народну поезију без које не би било ни Андрића, ни Црњанског, ни Дучића, а богме ни мене, па какав сам да сам. Срби имају свој категорички императив много прије Канта у ријечима мајке Јевросиме, која савјетује сина Марка: “Немој сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”, Била би грехота и непоштено да не поменем да је за моју духовну надградњу било пресудно оно што сам са мајчиним млијеком понео у бијели свијет. За све оно што је добро у мени захвалан сам својим родитељима. Мој отац је био велика етичка громада од човјека. Зато и стављам почетно слово његовог имена између мог имена и презимена. Прво да се не побркам сам са собом, а друго што сам поносан на свог оца.

Срби имају свој категорички императив много прије Канта у ријечима мајке Јевросиме, кад савјетује сина Марка: “Немој сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”

Колико у данашњем свијету има етике?
– Кад већ помињемо етику као науку, без које би људска цивилизација тапкала у мјесту онда не могу да се не присјетим највеће мисли која је икад изговорена, а казао је Марко Миљанов. Она гласи: “Јунак чоеку коња води”. Оно “чоеку” мисли на “хомо етикуса”. Ова мисао би могла бити главна премиса на почетку сваке нормативне етике на свету. А ко данас о етици води рачуна. Као наука, она се једино проучава на чистој филозофији, а требало би је увести у све средње школе. У овом изврнутом прозаичном и огољелом времену све је некако пошло ђавољијем трагом. Скоро све етичке вриједности су бачене под ноге. Добро је рекао професор Драган Недељковић да је ово доба у коме живимо “вријеме плаћеног лагања” и заиста ће цивилизација стићи тамо где се упутила, али без човјека – без “хомо етикуса”. Можда ће звучати апсурдно, али ја мислим да је свему томе крива демократија.

Али зар демократија није изборена дугом борбом за поштовање већинске воље народа.
– Наравно да знам шта је демократија још од златног доба Атине, за вријеме Перикла 450 и неке године прије нашег рачунања времена. Знате, суштина демократије је да се различито мисли, али суштина живота је да се мисли исправно.

 Суштина демократије је да се различито мисли, али суштина живота је да се мисли исправно 

Па шта је онда највеће достигнуће човјечанства?

– Љубав! Али данас је мржња главни атрибут у људским интеракцијама. Дефиниција љубави је: давати себе, а данас би свако хтио да узима од другога. Најраширенија болест на свијету нису ни кардиоваскуларне болести ни рад, него равнодушност.
“Умири човјече, а немој мени сметати да ја живим”.

Као што свака ствар има своју суштину коју зовемо основа и своју надградњу коју зовемо мотка, тако и љубав има своју основу и своју мотку. Основа љубави је доброта. Не каже се џаба да је човјек диван само и онолико колико у њему има доброте, а одавно се зна да је доброчинство једино благо које се повећава дијељењем. Мој пријатељ почивши Момо Капор имао је обичај да каже “моје је оно што дајем другоме”. Зашто ја ово све причам, па зато да укажем колико је важан одгој у породици, јер ту се зачиње и завршава људски живот.

Социологија тврди да је породица основна ћелија друштва.
– То је погрешна је дефиниција. Ћелија је биолошки израз, породица није ни ткиво, није ни орган. Она је организам, она је држава у држави, јер у њој се и рађа и умире, и образује и васпитава, и жени и удаје, и зна се ко коси, а ко воду носи. Свему томе даје тон домаћин, као што једном оркестру даје тон диригент. У нашој Херцеговини се некад сматрало да ако пола чедаљи не мисли да је домаћин луд – то је лош домаћин.

Па гдје је ту љубав?
– У таквој породици није било ни лупежа, ни лажова, није било ни алкохолизма, ни проституције, није било никаквих девијантних појава, него се на челу са домаћином строго водило рачуна да се у породици формира одговоран појединац. Само одговорни имају право на љубав, како ће лупеж или лажов имати љубав. Не, то није љубав то је интерес, то је рачуница, то су сурогати љубави. Ето ту је демократија затајила.

Да ли смо нешто научили из историје или понављамо исте грешке?
– Забринут сам за свој српски сој и род. На први поглед рекло би се да сам исувише национално обојен. Јесам и то са поносом. Али имам обичај да кажем: Бог убио сваког Србина који не воли све људе на овом зрнцу свемира кога зовемо Земљом.
“Камо среће али џелат неће…”

– Наравно има и онога: сви су људи људи, али ко није човјек срам га било.
“Него тражи од жртве да још понизи и мртве”…

Опсједнути сте етиком?
– Етици се стално враћам зато су и моји стихови етички утемељени и мисаоно поткрепљени. Не заборавимо да су пјесници савјест човечанства. Каква би била Русија без Пушкина, Шпанија без Лорке, Енглеска без Бајрона, Њемачка без Гетеа… Данас су ријетки пјесници родољубиве поезије, као да се стидимо наше славне прошлости, па прихватамо све што је туђе. А оно чиме би се требало поносити увијамо у вео заборава.

У нашој Херцеговини се некад сматрало да ако пола чедаљи не мисли да је домаћин луд – то је лош домаћин!

Да ли ће будућност вратити неке старе, данас потиснуте вриједности?
– У мојој етичкој формули како би то моји рецезенти рекли част је изнад живота, а смрт изнад посртања. Опсједнут сам отаџбинском историјом, бриљантном хеленском културом, па кроз моје стихове говорим смисао и несмисао, срећу и несрећу, радост и тугу, вјеру и посустајање. Преко мог оца генетски носим у себи бригу за мој српски род и осјећам његове дамаре. Зато се надам да ће српски Феникс у свом Васкрснућу отрести своје покисло перје. Наравно кад осјетим тачку замора, долазим у моје Моско, моје Требиње, и бићу му вјеран до своје потоње уре. Надам се да ће мржња уступити место љубави, јер ако се то у догледно време не деси, писана нам је пропаст.

Шта бисте поручили читаоцима Слободне Херцеговине?
– Поручио бих свима када долазе међу људе да код куће оставе: срџбу, надменост, сујету и сарказам. Дођите тако да вас они код којих долазите дочекају раширених руку, широка срца и са нескривеном радошћу. По томе је Херцеговина била и препознатљива, па зар то није дивно рекао Свети владика Николај: “Ни мање земље, ни племенитијих људи”.

ПАУК И МРАВИ

Од главног друма до очеве куће
Зарасло свуда
Стаза кривуда
Води ме узан пут
Нико ме не чека тамо
И први пут
Све ми је само

Замућен поглед
Из дубине јечим
Ко да ме чује
Преко мене протутњале олује
Вучем се тромо
Попут пребијене гује

Замишљен тумарам
Као какав Хазард
Све два корака напријед
А један назад

Мисли се множе
У зноју окупан
Даље се не може
Стадох као укопан

Видим: није к’о прије
Нешто се крије
И као да прежа
Предамном паукова мрежа

Пут препријечен са стране двије
Паук затечен – надао се није
Ставио замку на стази
Којом нико не пролази

Заљуља се ткање од мога даха
Затреперише гране
Појавила се велика мушица
Са ове стране

Паук у страху пречицом скочи
И неста за моје очи

Прођох кроз паучину
Кроз главу ми мину
Подмукла језа
Туга ме свеза

У души настаде лом
Чека ме напуштен очев дом

Идући тако
Погнуте главе
Клецају кољена
Дрхтим к’о прут
У дугом низу
Опазих мраве
На путу направили
Свој пут

Нема копита очева Вранца
Да утру и сравне
Пут на стази
Мрави ме примају као странца
Само што не кажу:
Пажљиво гази –

Не знам ни како
Дођох некако
Пред затворена врата
Очеве куће
Немоћ ме савлада
Стегло се срце вруће

На души кајање
Удуљило се стајање
Господе што си ме ствар’о
Сједох на банак
Ђе је отац одмар’о

Одједном
Изронише снови
У колориту боја сјећање ме ови

Одмакло јутро
Чују се неђе у брду ловци
Довикују се чобани
Одлијежу прапорци

Умиљава се космати Зелов
Репом маше
Кокот са златним перјем
Баш као паша
А око њега пернате снаше

Са лептирима надмећу се пчеле
Мами их и зове
Разграната зова
Трешње ране заруђеле
Млада чобаница у лаку опанку
Играју се јањци
По окрајку

Све је испуњено животом
А потом
Ту су и она дивна лица
Дошао и ја
Њихова узданица

Отац
Са камена станца
Тимари вранца
Па, нека
Спрема га за пут далека

Стрина
Испртила бреме
Изгледа – стигао сам на вријеме

Мајка
У препознатљивој кецељи
Око топлог огњишта
Послује нешто
Све јој је вјешто
Пријеснац мирише
Пуним се плућима дише

Опијен и занесен
Љепотом завичаја
За тренутак затворих очи
Срце – само што не изађе
Потонуше ми лађе
У великом таласу
Јер у том часу
За праве
Долеће сојка из Дубраве
Крештаво запишта
Врати ме у ништа

(Копирање и преузимање овог текста није дозвољено без писмене дозволе редакције Слободне Херцеговине)