Тијана Тркља има само 20 година, али готово да нема области у којој је нећете срести и свуда је већ сада оставила дубоке трагове. Пјесникиња, сликарка, мајстор фотографије, заљубљеник у планинарење, колекционар признања….
Ова даровита Билећанка студент је Филолошког факултет Универзитета у Бањалуци, позната широј јавности по ангажманима на разним пројектима, семинарима, наградама и признањима. Ипак најпознатија је по књижевним радовима који су се увелико удомили међу корице разних монографија и зборника, признатих у РС и Србији.
Наша редакција поводом најновијег објављеног рада у зборнику књижевних радова „завичајни уранак“ разговарала је са Тијаном о њеноме раду и искуствима.
Активни сте на многим пољима. У чему се највише проналазите?
– Постоје питања на која некада немам одговор. Незахвално је поставити нешто на прво мјесто у односу на нешто друго што је подједнако важно. Сваки вид умјестности, сврха је сам по себи, и не треба га дијелити на парчиће унутар персоналног живота једне индивидуе.
О чему волите да пишете?
– Сви ми пишемо о ономе што заправо јесмо, мали ситни људи у брзој циркулацији времена. Оно о чему највише волим да пишем су рефлекси дјетинства гдје су на првом мјесту мој дјед Раде и бака Љепа. То је један период који на тренутак вратим са словима. Мада у мојим стиховима лако ћете прошетати улицом камених кућа једне херцеговачке варошице, осјетити мирис дједових трешања које најљепше цвјетају у нашем врту у Мириловићима и препустити се молитви преко које се Христова љубав на слово излила.
Оно о чему највише волим да пишем су рефлекси дјетинства гдје су на првом мјесту мој дјед Раде и бака Љепа
Да ли постоји граница у ономе што пишете?
-Не постоји граница у ономе што пишем, али постоји граница у ономе сто објављујем.
Да ли сте наилазили на неке препреке у своме досадашњем раду и колико је тешко успјети у данашњем времену?
– Нема успјеха без опасних препрека. Мада, то опет зависи од наше концепције свијета. Само једном ме „препрека“ повриједила, послије тога се такве ствари више нису дешавале. Једноставно, требамо бити свјесни онога што радимо и онога чиме смо олучили да се бавимо. Мада, искрено ја нисам одлучила да пишем поезију, то је на часу Вјеронауке у деветом разреду сасвим случајно засијало у мојим мислима. Тада нисам ни слутила да ће то једнога дана бити истина. Вјероватно зато сада свему што радим и приступам са мишљу: “ Нека буде воља Божија. Бог ми неће послати ништа сто ја нећу моћи савладати, нити ће ме његова љубав напустити.“ То су једноставно искуства која су остала дио свега што сам до сада урадила.
Што се тиче друштва и времена, све што могу рећи јесте да је ово друштво наше. Наш живот је постављен на ово тло са неким разлогом, и нема тога режима који ће исјећи нешто за шта смо предодређени. Друштво не може бити препрека ако останемо досљедни свога избора.
Наш живот је постављен на ово тло са неким разлогом, и нема тога режима који ће исјећи нешто за шта смо предодређени. Друштво не може бити препрека ако останемо досљедни свога избора
Похвале сте добили од еминентних критичара, и то Вас није уздигло?
– Нема разлога да буде тако. Нема тога признања који ће промијенити оно што јесам. Не треба се уздизати, јер ако се уздигнеш- пашћеш. Буди оно што јеси, са онима који јесу. Гордост ће уништити све, само сркомним путем можемо доћи до онога за шта се залажемо. Искрена да будем ја сам увијек остала далеко од свега онога што сам написала. Не волим говорити о својим радовима, и најгоре ми је када ме неко пита: “ Па шта си хтјела рећи?“. Није битно шта је аутор хтио рећи, битно је како га је читалац протумачио. Једноставно прилагодите се ријечима, а ријечи су ту да ономе који чита помогну да спозна још нешто у своме животу.
Није битно шта је аутор хтио рећи, битно је како га је читалац протумачио
Шта је битно за успјех: таленат, срећа, упорност?
Искрено, за успјех је најбитнији рад и одлука да у томе послу успијемо. Таленат и упорност су неизбјежан елемент, срећа, мање-више. Можда ја срећу оцјењујем, кроз неке своје баналне примјере из школе. Рецимо, мали милион пута ми се деси да имам срећу коју не знам искористити. На писменом раду из математике професор постави задатак који већ имам у торби. Чим ухватим професоров поглед, одмах ми руке задрхте, а образи се претворе у двије булке румене, као да он зна да ја имам шверце. Сигурно је да сам дудук за преписати, то од првога разреда гимназије и не покушавам. Ја то једноставно не знам, одмах ме образи издају. (Смијех) Црвенило ми је, дефинитивно, Ахилова пета.
Херцеговинa и данас даје себе за веће идеале
Мени за Херцеговину треба неколико вијекова. Ако желите да упознате крајолик гдје ће вас дочекати као најрођенијега, гдје ће вас угостити као најближега, гдје ћете осјетити топлоту камена, и гдје ће вас изгребане руке чврсто пригрлити, мјесто гдје ћете се сигурно осјећати онда је то Херцеговина. Увијек поносна Савина Хумска земља и дан данас све своје даје за неке веће идеале, а у каменом кршу се бори са каменом за себе и оно што јој остаје.
Да није било професорке Татјане никада средњошколски центар "Голуб Куреш" не би добио награде за фотографије
Да се бавите фотографијом и сликарством послије гимназије, доказује колективна изложба и награде из свијета фотографије.
Сликарством мање- више. Урадила сам један портрет за нашу традиционалну изложбу на Црквини, а што се тиче фотографије, од тога лако не одустајем. Увијек нешто забиљежим, највише телефоном, па доведем себе у такву ситуацију да ми од фотографија и текстова мали милион пута у сред разговора заблокира. Сликарство ме увијек опуштало, и имала сам прилику учити од сјајних људи у школи Кембриџ у Билећи. Академски сликари, професори у гимназији Драго Вучић и Татјана Топаловић су људи који су нас увијек подржавали и увијек на прави начин усмјеравали. Да није било професорке Татјане никада средњошколски центар „Голуб Куреш“ не би добио награде за фотографије. Она је једноставно била особа која нас је научила да у животу у свему видимо прилику.
Планинарење, а сада и спелеологија не могу да не иду уз вас.
– Ух, планина је нешто што се треба доживјети и спознати. Планинарење нас трансформише у стабилне и издржљиве индивидуе, одговорне за себе , али и за своје друштво. Ја сам имала срећу да своје прве кораке, мимо оних на Улобицу када бих преко љета отишла код дједа на викенд, направим са ПД“Коритник“ из Билеће. То је најздравије друштво, гдје нема никакве подјеле и раздвајања. Сви смо једно, сви смо на располагању, ту смо да се нађемо једни другима од помоћи. Коритник је идеална слика за узор многим друштвима, било планинарског или другога карактера.
СНАГА ВЕРЕ: Тијана је недавно са својим планинарима из Билеће пешачила до манастира Острог (фото: Александар Милидраговић)
Да ли размишљате о напуштању земље?
– Мислим да одговор на такво питање сам по себи и по мојим годинама некако се налаже. Још од средње школе моја велика жеља је отићи преко океана. Не размишам о одласку јер не волим Републику Српску, напротив, али да бих могла живјети пристојно ваљда је ред да се за ту пристојност борим, али на тлу наше Српске, једва да за опстанак можеш да издвојиш. Иначе, не волим овакве теме. Мислим да су превише осјетљиве, макар за мене, и плашим се да ћу пуно тога рећи, што не одговара овој прилици и овоме разговору.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
