ТЕАТАР У САРАЈЕВСКИХ СРБА

Почеци позоришне умјетности у Сарајеву се везују за угледног српског трговца Максу Деспића, који је први организовао позоришне представе у граду на Миљацки, још за турског „вакта“. На његовој идеји и визији, у каснијим „ћесарским“ годинама подигнут је прво Друштвени дом, који ће у посљератном времену слободе прерасти у Народно позориште, гдје ће свој ангажман наћи прве сарајевске глумице, Љубица Стефановић и Јелена Кешељевић, а бројна друга имена, углавном Срба, оставити неизбрисив траг у историји позоришне сцене Сарајева.

Максо Деспић, покретач позоришне културе

Деспића кућа у прошлим временима

Ношени жељом ка урбанизацији, модернизацији и културолошком просперитету, сарајевски Срби, махом имућни трговци и занатлије настојали су да у свој град донесу све оне европске тековине у чијим благодетима су уживали током небројаних путовања и обилазака модерних градова и пријестоница, а које су имале ту срећу да се до њих не пружи рука „Порте“. Једно од настојања српске грађанске елите у граду на Миљацки, који се тих година није простирао даље од Мариндвора, јесте било и формирање културе позоришта и театра. Путујући на Запад, Максо Деспић и његови синoви почели су да стварају, а у врло брзом периоду и реализују идеју о оснивању прве позоришне трупе у свом граду. С обзиром да у то вријеме у Сарајеву није било изграђених објеката за потребе културе, Максо Деспић је као веома имућан и поштован сарајлија, кога су уважавали и припадници других конфесија одлучио да прве представе буду одигране у његовој приватној кући, која се и данас налази на лијевој обали Миљацке и свједочи о вишевјековном присуству Срба у Сарајеву, њиховој градској култури и начину живота. У овим првим представама глумци су били управо Деспићи, Максо и Никола, а на репертоару су се нашле углавном комедије. Максо и Мићо Деспић организовали су позориште угледајући се на енглеског конзула, извјесног Холмса. Занимљиво је да су у првом позоришту, како у Сарајеву тако и у цијелој Босни и Херцеговини углавном играни комади Јована Стерије Поповића.

Максо је толико труда уложио у развој идеје позоришта, да је чак и једну просторију у кућу преуредио у Позоришну салу, чија функција поред приказивања представа се огледала и у простору гдје су Максо и потоњи Деспићи могли угостити значајне људе свога времена, као и представнике дипломатског кора у Сарајеву. Велика је била улога Максе Деспића у развоју сарајевске позоришне и уопштено културолошке мисли у Сарајеву. Иза њега је остала кућа, као физички подсјетник на прво сарајевско позориште, али и идеја о развоју професионалне позоришне сцене у граду. Максина визија и идеја је у кратком периоду прихваћена и од стране новоуспостављене аустроугарске власти, па је Монархија 1897. године на истој обали Миљацке, само мало ниже од Деспића куће саградила Друштвени дом, који ће неколико деценија касније, доласком ослобођења, израсти у Народно позориште, прву професионалну позоришну кућу у Сарајеву.

Народно позориште у Сарајеву основано је, а на темељима које је поставио и учврстио Максо Деспић, 17. 11. 1919. године, док је свечани чин отварања, у новембру 1921. године, припао Браниславу Нушићу, тадашњем начелнику Умјетничког одјељења Министарства просвјете и првом директору Народног позоришта у Сарајеву. Наиме, 5. августа .1919. године Народна Влада Босне и Херцеговине упутила је Министарству просвјете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца представку за официјелно оснивање театра, што је врло брзо и учињено. Три вечери заредом извођени су музичко-драмски програми и тако је озваничен почетак рада ове професионалне позоришне куће.

Љубица Стефановић и Јелена Кешељевић прве сарајевске глумице

Прва професионална глумица, која је заиграла у Сарајеву, иако не рођењем сарајка, већ чудним сплетом околности, а након већ дугогодишњег рада у позоришним трупама, се обрела у Сарајеву, јесте управо Љубица Стефановић, која ће своју родну Градишку, напустити почетком 20. вијека, када као изузетно млада дјевојка, са непуних осамнаест година одлази са путујућом трупом глумаца, на чијем је челу био Чича Миша Милошевић, за Београд, гдје ће почети своју позоришну каријеру.

Љубица Лазић Стефановић

Новинар и књижевник Марко Марковић је у “Ослобођењу” 1961. године писао о лику Љубице Лазић Стефановић. Заборав бива све непрозирнији, њенога се имена више нико не сјећа. Али умјетност, коју је градила, није се дала затомити, уграђена је у постојање сарајевског Народног позоришта, одатле прелазила у књиге које су исписиване о том театру – написао је Марковић, који је даље, ходећи пером и ријечима новинског чланка, као и Војислав Вујановић којем се касније у тој мисији о Љубици, придружио и историчар из Градишке Хусреф Хаџиалагић, трагао за њеним животним раскршћима. Питомог погледа и широког лица, које нас неодољиво подсјећа на наше баке, не захтијевајући ништа од нас, ни пријекор, ни захвалност, у некој духовној нирвани, Љубица Стефановић као да нам из далека поручује да је њен живот остварена жеља, распламсана у тренутку када је у њену варошицу доспјело друштво путујућих глумаца.

Љубица је стварала, њени су ликови дефиловали сценом Народног позоришта у Сарајеву гдје је досегла невјероватних 270 улога, навео је Војислав Вујановић у књизи „Гримизна огрлица”. Она спада међу десетак глумаца с највећим бројем креација. Доласком у Сарајево, позоришни пут Љубице траје од 27. новембра 1920. године  до 22. новембра 1943, када се посљедњи пут испела на сцену Народног позоришта у лику Фатима – хануме у водвиљу Белуша Јунгића „Кад ја пођох на Бенбашу, на воду”. Када је спуштена завејса на сцени, када се испразнило гледалиште, тишина је завладала једним театарским простором, са сцене је сишла Љубица Стефановић. На једну велику стваралачку улогу стављена је тачка.

Фестивал театра Републике Српске, који ће од 2021. године, према одлуци градске управе, бити утемељен у Градишки, носиће име „Љубица“, у част Љубице Лазић Стефановић, прве професионалне глумице у БиХ.

Заједно са Љубицом, у Сарајево је дошла и Јелена Кешељевић, које ће постати једно од највећих српских имена театра у Сарајеву, као и у цијелој Босни и Херцеговини. Њих двије су поставиле темеље професионалне позоришне сцене, на којој су дуго година суверено владале, пружајући Сарајеву и његовим грађанима позоришни угођај, какав су могли да осјете у великим европским пријестоницама. За њено је име везано неколико ексклузивних чињеница. Припадала је ансамблу пред којим су се, први пут, отвориле двери сарајевског Народног позоришта које је, након низа неуспјелих покушаја, најзад добила статус сталног професионалног театра. С друге стране, од тада па до краја живота, пуне 42 године није никада, ни за тренутак, напуштала ту „Кућу на Обали”.  Најзад, поставила је рекорд који, сигурно, нико више неће оборити: у том је театру одиграла 326 улога… Свој ход на сарајевској сцени почела је тумачењем Калине, епизодне роле у Зони Занфировој Стевана Сремца, чија је премијера била 30. октобра 1921. године, а окончала се улогом Виде у комедији Жака Конфина Сирото моје паметно дијете, премијерно изведеној 6. марта 1959. године.

Свакако једно од значајних имена сарајевске театарске сцене јесте и Боривоје Јефтић, српски књижевник који је  припадао је покрету Млада Босна. Писао је пјесме, приповјетке и драме са претежно босанском тематиком и позоришне и књижевне критике, студије и есеје. Више од 25 година је био редитељ позоришта у Београду и Сарајеву. Све до 1941. године Јевтић је „кројио“ репертоар Народног позоришта у Сарајеву.

Марко Марјановић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар