• У свечаној сали Старог двора у српској престоници 24. марта 2022. године одржан је научни скуп Дубровник и Београд некад и сад у организацији Удружења Наука и друштво. Портал Слободна Херцеговина ће у неколико наставака пренијети кључне поруке учесника овог научног скупа.

Проф др Татјана Богојевић (фото: Трифко Ћоровић)

Др Татјана Богојевић је у свом излагању истакла да је Матија Бан био члан фрањевачког реда (1834–1835), адвокатски писар и катастарски радник у Дубровнику, након чега одлази у Цариград (1839), гдје предаје италијански језик, историју, земљопис у Халки и на Босфору.

– Тамо је научио француски и грчки, похађао предавања из војничких наука и упознао пољске емигранте, од којих је слушао о плановима кнеза Чарториског о уједињењу Словена на Балкану. Оженио се Гркињом Маргаритом (1840), са којом је имао седморо дјеце (позната јавности је кћи Полексија, сликарка, супруга сликара Стеве Тодоровића). Двије године живио је у Бурси (1842–1844), управљајући имањем, када напушта Турску и досељава се у Београд. Брату Ђури писао је (1. августа 1844) да је срећан због тога, јер је Србија нова и слободна кнежевина, у којој се говори исти језик као и у Дубровнику и да намјерава да идеји словенства посвети живот – рекла је Богојевићева.

Оснивач часописа за просвећивање жена

Она је подсјетила да је Бан док је радио као васпитач кћери Александра Карађорђевића (1845–1848), покренуо први часопис за просвећивање жена Васпитатељ женски (1847), као и да је на његов приједлог основана је Катедра за француски језик и књижевност у Београду.

– Ступио је у контакт са више значајних људи и основао „тајно панславистичко демократско друштво”, које је имало 25 чланова. Међу члановима тог друштва били су Јанко Шафарик, Стеван Херкаловић и Павле Чавловић, Фрања Зах, Тома Ковачевић, Милош Поповић, Милан Давидовић. Бан је пун полета радио и на проширењу друштва и врбовању нових чланова, најприје својих земљака Александра Бановића, који је у то вријеме био учитељ у Ваљеву, и Петра Мариновића, који је радио као учитељ у Ужицу, сматрајући да су Дубровчани некада били просветитељи на овим странама па су праве личности за друштво. Имали су план о будућој држави Јужних Словена, а носиоци државности били би Срби, Хрвати и касније Бугари. Словенија би била у оквиру Хрватске, а Србија од Цетине и Врбаса до Софије, кнез и војске били би заједнички. Те идеје прихватио је и Илија Гарашанин (тада министар унутрашњих дјела и творац Начертанија, посебног националног програма), јер су се поклапале са његовим – рекла је Богојевићева.

Она је истакла да је Гарашанин имао велико повјерење у Матију Бана због чега га је бирао као представника Београда за значајне тајне дипломатске мисије у вријеме Револуције 1848. године. У то вријеме се сусретао са патријархом Рајачићем, Стеваном Книћанином, Људевитом Гајом, баном Јелачићем и П. П. Његошем како би припремили устанак за ослобођење. Ишао је и у Цариград за вријеме Кримског рата (1854–1855).

– Значајни сусрети Бана и Његоша одиграли су се између 1848. и 1851. године а да су им ставови прилично сродни говори и Његошев проглас, од 20. маја 1848. године, упућен Бокељима и Дубровчанима у коме им се обраћа као драгој браћи од обје цркве. Зближили су их пријатељски односи, жеља за уједињењем српства, љубав ка поезији. Искрен и пријатељски однос имао је са Симом Милутиновићем Сарајлијом, а Сима га је називао драгим Дубровчанином – рекла је Богојевић.

Сукоб са Јованом Стеријом Поповићем

Она је истакла да је Матијина веза са српском омладином била изузетно јака, нарочито због брата Ђуре Бана, који је дошао из Дубровника да се упише на Лицеј у Београду. Утицао је на оснивање првог омладинског Удружења Душан Полк, из које се касније развила Дружина младежи србске.

– Како би националне идеје, које је заступао, могле да се шире међу београдском публиком, Бан је дошао на идеју да се у престоници установи стално позориште. Касније је био члан позоришног одбора за грађење и уређење Народног позоришта. Након династичког преврата у Србији (1858), приклонио се политици кнеза Михаила Обреновића и од 1861. кнез га бира за управника Пресбироа у Београду (1863–1880). Његов програм Исток источним народима прозван је у западној штампи српским програмом – рекла је Богојевићева.
Она је истакла да упркос томе што је Бан енергично и предано радио у Србији готово 40 година, многи нису схватали његове добре намјере, нити прихватали могућност да Срби могу бити и православци и католици.

– Уских погледа, Јован Стерија Поповић, нападао је Бана да ради на римској пропаганди, али и Хрвате, и католичку вјеру, намјеравајући да чланке о томе објави у Српским новинама. Бан се обратио Гарашанину, молећи га да забрани штампање тих чланака, осим оних у којима је нападао њега лично. Он ће, како је навео, знати како да се одбрани, али веома лоше је сијати раздор међу народом. „Била би права махнитост и у народном и у политичком погледу да се из Србије, а у њеним званичним новинама, напада не вјеру коју исповиједа и један дио самих Србаља и скоро сви Хрвати” – рекла је Богојевићева.

Скоро заборављен

Она је напоменула да се Бан посљедњи пут огласио јавности на прослави његовог 50-годишњег књижевног рада, у Српској краљевској академији, 1885. године када је рекао: „За 41 годину, од како сам у Србији, није ми прошао можда ни један дан, да нијесам штогод смишљао и говорио, писао и дјелао што се клонило на корист народа нашега”.

– Након тога живио је на свом имању Бановац (данас Баново брдо), гдје је и умро (1903), „скоро заборављен” – рекла је Богојевићева наводећи његову богату библиографију напомињући да је написао више од 3.000 чланака, на разним језицима.

– И поред тако значајног дјеловања Матије Бана, морамо се запитати колико људи данас зна за његов књижевни и национални рад, а прави одговор, који много говори о нама данас, даћу кроз један диван цитат колеге Горана Максимовића: „Када је у Београду, због жудње за морем, подигао летњиковац са виноградом на ненасељеној падини изнад Савске аде, на имању које је добио на поклон од књаза Милоша на далекој периферији тадашњег града, Матија Бан није могао ни слутити да ће касније читаво једно велико насеље српске престонице по њему бити названо Бановим брдом. Мало је, међутим, становника Бановог брда, па и Београђана у цјелини, који данас познају ову чињеницу, као што је оскудан и број просјечних читалаца, па и познавалаца српске књижевности, који уопште знају ко је био Матија Бан.”