У средњем вијеку на нашим просторима постојало је више владарских титула различитог нивоа и важности. Једна од њих је и бан. Сматра се да је титула аварског поријекла. Авари су били номадски народ из Азије турско-татарског поријекла. У раном средњем вијеку имали су врховну власто на просторима Паноније и Балкана. Њихов центар био је у данашњој Мађарској, Војводини и Славонији. Са њима су у савезу била многа словенска племена, која су признавала њихову врховну власт.

Титула или част бана изведена је из аварске ријечи „бајан“ што значи богат, онај који је снадбјевен многим посједима. Бан је била част код Хрвата, Срба, Бугара, па и словенских племена у данашњој Румунији. На румунском језику ријеч бан означава и новац. Да је и на простору Војводине постојала ова титула говори нам Банат, област подјељена између Србије и Румуније.

Многи су чули за „Страхинића Бана“ из српске епске лирике. Најпознатији српски бан за којег се зна кад је владао и којом територијом, јесте босански бан Кулин. Ипак, најмоћнији српски бан био је Стефан II Котроманић, стриц српског краља Стефана Твртка I Котроманића. Бан Стефан II освојио је већи дио Хумске земље (данас Херцеговина) Подриње, дијелове Далмације, итд. Као што је Филип за Александра Македонског или Стефан Дечански за Душана Силног, тако је бан Стефан II ударио темеље за Твртково краљевство. Титула бана се задржала спорадично у употреби све до прве половине двадесетог вијека. Краљевина Југославија била је административно издјељена на 9 бановина на чијем челу су били банови.

извор: srbiubih.com