Вече користим да шетам Ташмајданом. То ми је врло драга београдска башта, још се чврсто вјерује да су заправо овдје спаљене мошти Светог Саве. Испод Ташмајдана су мреже подземних склоништа и тунела, овдје су и њемачке трупе имале своје заклоне током Другог св.рата.

– Имате ли упаљач? – избаци ме из дубоког нутарњег лутања момак са спортском торбом. Изгледао је као да се враћа са тренинга. Киша сипи а он покисао на улици дјелује мало чудно.

– Не пушим. – одговарам хладно. Пун ми је принцип оваквих ликова што дуван уживају а ватру траже по улици… Носи фрајеру ‘лулицу уз гузицу’, што би се сеоски доље код нас одбрусило.

Заустављам се испред споменика Милици Ракић, дјевојчици коју су убиле НАТО касетне бомбе у априлу 1999. године. Био је то смртни гелер од оружја забрањеног резолуцијом Уједињених Народа. Ипак за НАТО бандите Срби нису народ или бар нису онај који треба да преживи. Зато је данас по Србији ‘озрачена’ и гора и вода – за наредних хиљаду љета са гаранцијом.

– Знате на данашњи дан је рођена ова дјевојчица, зато сам тражио упаљач, да упалим лампион који се угасио од вјетра и кише. – опет ме трже глас момка кога сам малоприје осорно мимоишао.

Сада сам већ са њим био на стази Ташмајдана, заустављали смо људе и питали за упаљач. Једна млада дјевојка што је шетала пса потрудила се да у торби пронађе тај сада тако важан предмет. Кишобраном направих завјетрину, заискри се жижак у ноћи.

Дијете Милица Ракић рођено је на данашњи дан, 9. јануара 1996. године у Београду. Љетос сам о њој причао туристима испод фреске у манастиру Тврдошу. Иначе то је први лик светог дјетета убијеног од НАТО бомби. Требиње је и овдје искорачило за цио наш народ. Једна жена ми тада рече да познаје Миличину мајку Душицу и да је нажалост тешко болесна. Отац јој је вели поријеклом из Босне. Живе у Батајници.

Милица Ракић је једно од 89-оро дјеце убијенe током бесправне агресије НАТО-савеза на СР Југославију.

И данас се ратује против Милице. Зато сам у фебруару прошле године лако одабрао своју страну.

ГОРАН ЛУЧИЋ