У  оквиру пратећег програма требињског Фестивала фестивала у Музеју Херцеговине представљена  је књига „Тајна испод мртве мачке“, познатог српског адвоката и књижевника из Београда Предрага Савића.

Др Драган Ковач и Предраг Савић

Ријеч је о посљедњој Савићевој књизи у којој говори о несталим романима Ива Андрића.

Поред аутора о књизи је говорио познати херцеговачки писац и љекар др Драган Ковач.

– Није први пут да је Предраг Савић међу нама, а знамо га као великог поштоваоца дубровачких  Срба католика, чијој злој судбини је посветио и велики дио свог стваралачког и професионалног ангажмана.  Дубровачки Срби католици – то је она интелектуална и пословна елита, римокатоличке провенијенције, која је нажалост насилним путем искоријењена и потпуно негирана, управо у њиховом завичају, који су у сваком смислу уздигли и прославили. Њихов национални идентитет, кога се ни по коју цијену нису жељели одрећи, коштао их је физичког опстанка!

Ковач је истакао да је аутор Ива Андрића, који се, иако поријеклом Хрват, до краја изјашњавао као српски писац, због његове очите римокатоличке припадности, приказао у стварном или фиктивном дружењу управо са Србима католицима, првенствено оним из Дубровника (Иво и Лујо Војиновић, Марко Мурат и др.) одавши и њему и њима  почаст и захвалност.

– Њихови дијалози откривају нам један прошли свијет скривен од погледа званичне историје, не само данашње хрватске, већ нажалост, дијелом и од српске! Један од тих великана, госпар Мато Грацић појављује се као литерарни лик и у роману моје маленкости „Исповијест доктора Рунда“ и тој чињеници сам захвалан за своје пријатељство са Савићем!

Ковач је истакао да је у другој равни у роману приказана читава плејаду познатих и  мање познатигх људи из Андрићевог блиског предратног и ратног окружења, по правилу интелектуалаца-антикомуниста,  чији дијалози одсликавају бившег високог дипломату у свјетлу човјека на вјетрометини, на ивици ножа,  разапетог између своје деликатне прошлости и пријетеће садашњости.

– Многи од тих његових пријатеља били су ангажовани на страни ДМ, како Савић означава отаџбински покрет по иницијалима познатог Ђенерала! У том контексту поменимо веома занимљив Андрићев разговор са његовим пријатељем, али и жестоким критичарем Бранком Лазаревићем, који таксативно  набраја имена 67   врхунских предратних интелектуалца и умјетника који су страдали или умрлу у току Другог свјетског рата и скреће пажњу на национални вакуум који је послије њиховог одласка настао и који ће се тешко моћи неутралисати! Веома је занимљива и сторија о двојици официра Југословенске  војске у отаџбини, које су Нијемци у Ваљеву осудили на смрт. Један је био син познатог ратника и војводе Живојина Мишића, Александар Мишић, а други његов колега  Иво Фрегл. Њима је прије стријељања „великодушно“ дата могућност да кажу посљедњу жељу. Они су и изабрали, Фрегл – да командује стрељачким стројем, што је и учинио, а Мишић да му везаном одшњирају обућу. Када су му удовољили,  попут фудбалера је цокулама  гађао извршиоце казне…

Ковач је истакао да је Савић овим дјелом желио и да надокнади неправду коју Срби често наносе великанима који су их задужили, какви су нпр. били брачни пар љекара Хиршфелд, Лудвик и Хана.

 -Ово двоје Пољака су дали немјерљив допринос у савладавању пјегавог тифуса међу српским становништвом и ратницима у току Првог свјетског рата, између осталог и изналаском адекватне вакцине, а данас у земљи Србији немају никаквог достојанственог споменика или  обиљежја. 

Ковач је истакао да читаоци из романа могу сазнати пуно тога о Андрићу, па и то да је сарађивао са пуковником Ваухником, обавјештајцем свјетске класе који је радио са њим у берлинској амбасади.

– Скоро да је непознат податак да је тај способни и виспрени официр у неколико наврата обавјештавао Владу у Београду о тачном датуму бомбардовања Београда, али се предсједник Владе, генерал Симовић није обазирао, између осталог и због тога што је баш тих дана  удавао кћерку!

Ковач је указао да је Андрићеве разговоре са савременицима Савић врло вјешто користио и да открије доста детаља из нобеловчевог личног и интимног живота, па и оних  љубавних, којих је било много више него што се мисли.

– И на самом крају, писац нам као својеврсну перипетију, у стилу трилера, открива дубоко чувану тајну о несталим рукописима два романа Ива Андрића, који су га  могли скупо коштати. Првог о црквеним звонима, којима је читавог живота био опсједнут, и другог, посвећеног ни мање ни више него – Јасеновцу!  А књижевна тајна, као и књижевна истина су некада истинитије и од праве истине. То је свакако знао и сам нобеловац, чија  згодна реплика на задњој корици романа гласи:  „Од онога што није било и што никада неће бити, праве вешти писци најлепше приче о ономе што јесте“.

Аутор Предраг Савић је изразио велико задовољство што је поново добио прилику да говори пред требињском публиком.

– Није ми жао што сам утрошио веома много времена у проналажење и истраживање многобројних извора који су ми омогућили писање ове књиге, јер сам и сам сазнао много ствари о Андрићу које ми нису биле познате, а и сам сам се заразио феноменом звона, као и познати нобеловац и чак почео врло успјешно да их скупљам!

Слободна Херцеговина
Фото: Музеј Херцеговине